Stigma i egzodus

Zoran Hamović Iako nije pristojno da se u novinama psuje, dadoh sebi oduška pa se u naslovu okoristih stranim rečima. Njihovo značenje je nekima poznato, a ostali ih mogu potražiti u rečnicima i enciklopedijama, svim osim u onim instant kiosk kupusarama. Tamo značenja traže oni kojima ona nisu potrebna. Da knjige menjaju istoriju podjednako koliko i istorija knjige, može biti samo romantičarska zanesenost individue koja nije obaveštena gde i kada živi. Ali, da je cena nebrige o tome kako se piše i šta se čita visoka – svedoči i naša novija stvarnost. Uređene materijalne činjenice i dokazi svojim svedočenjem postaju argumenti, argumenti menjaju uverenja, uverenja svakako mogu usmeravati odluke, a odluke određivati sudbinu. Kad nas lenjost kao osnovni konzervans gluposti „osokoli“ da odustanemo od sopstvenih argumenata i omogućimo drugima da ih daju umesto nas, onda je to znak da nas sudbina samo načelno zanima. Lakše nam je da bude naša, ali da se drugi o njoj brinu.
Dobro zamišljena serija na RTS pod nazivom Zaboravljeni umovi podseća nas da se lako odričemo ne samo činjenica, svedočanstava i uverenja, već i ljudi koji su takav proces pokušali da ospore ili makar uspore. Kulturna istorija pokazuje da smo gorostase činili majušnim, a majušne vazda uzdizali na pijedestal. Otresitiji velikani bežali su zato u svet i postajali dragoceni za čitavu ljudsku zajednicu, a krhkiji ostajali i u bedi skončavali. Isticanjem amblema nebeskog naroda kao i drugim spomenicima komunikacijske neukosti i nespretnog istorijskog legitimisanja pružili smo uverenje drugima da je zemlja nenaseljena i da bez griže savesti mogu da prekriju taj prostor svojim, dakako, racionalnijim i materijalnijim tekovinama.
Pohlepa korporativnog kapitalizma poništava nijanse prirodnog poretka i „ravnoteže sveta“ te beskrajno umnožava potrošače bez pitanja, ljudske replike bez ideala i pamćenja. Upravo sada ta sila ohrabruje naše odustajanje od stvaralačkog zanosa i oblikovanja autonomnih vrednosti. Ovlašćeni merači našeg trajanja uspostavljaju sistem kontrole kvaliteta potrošača, dok mi sebi zadajemo najteži zadatak: da obnovimo i(li) stvorimo identitet i odredimo predstavu o sebi.
Razmišljam, ne više samo hipotetički, kakva bi bila kultura i kakav identitet jednog kolektivno okrivljenog naroda. A upravo to se događa. Živimo u senci takve mogućnosti. Kultura zatvorenog prostora? Ili kultura „poluotvorenog“ prostora? Ukoliko se podsetimo da već godinama mladi (ali ne samo oni) ne mogu da izađu iz svoje otadžbine kad požele i ukoliko konstatujemo da kod nas može da dođe ko god i kad god želi, lako ćemo uvideti da je reč o već ustanovljenoj i razvijenoj jednosmernoj komunikaciji nadređenog i potčinjenog, na izvestan način već osuđenog naroda.
Stigmatizacija je već uspostavljen i dugogodišnji proces moralnog obeležavanja, onaj koji nas polako priprema da napuštamo, odričemo se i prilagođavamo postavljenim standardima. Zapravo, da pristanemo na utvrđivanje interesa pravila poslušnosti kao na tzv. konačna rešenja. Stigma je poluga kojom se duh ucenjuje i (ne)nasilno prilagođava, razoružava konfuzijom, priprema da budemo vešti u zaboravljanju sopstvenih plemenitih različitosti i brzi u prihvatanju ispraznih istovetnosti.
Stigmatizacija je baština današnjeg sveta imperijalne moći i proizvodnje nemoći i neprotivljenja. Etiketiranje, moralna diskvalifikacija i (ne)osnovane optužbe rađaju ljudsku reakciju, potrebu da se ne prihvate nametnute kvalifikacije, da se nađe izlaz. Mera pravde mora biti ispunjena, ali Srbija nije utopijska struktura zemlje bez osobina, stigmatizovana grupa ljudi nomadskog porekla. Doživeli smo teritorijalni, kulturni, politički, duševni izgon, udaljavanje od bliskih ljudi i naroda, poništavanje energije u ime uređivanja jednog prostora za ubrzanje svetske trgovine.