Štrajkači i batinaši

Borka Pavićević Četvrti mesec je kako su glumci i tehnika novosadskog Pozorišta mladih u štrajku. Oni neće, definitivno i posle provere svih mogućnosti, neće da im glumac Tomislav Knežević bude upravnik. Videla sam i čula gospodina Kneževića, kao i gospodina koji je predsednik Upravnog odbora pozorišta, na tribini u Muzeju revolucije, a u povodu „Kulturne politike“ da bi se govorilo o štrajku, naravno, i potpuno se slažem sa celokupnim ansamblom Pozorišta mladih. Kafka i Gogolj, te najstrašnije tekovine upravljanja i samoupravljanja u pozorištu, tranzicionirale su u stupidnu samovolju kao partijsku politiku ili obrnuto, sve to skupa združeno, pa valjda još štošta iz personalne biografije, može da proizvede, drži na „vlasti“ takav lik i delo. Upravnika koji na pitanje zašto se time bavi, upravnikovanjem, odgovara da je to zato da pohvata glumce i druge u krađi ili bilo čemu što je „nepravilno“, to je njegov institucionalni i umetnički kredo.
No, ono što sam takođe videla jeste nesvakidašnji prizor iza vratnica i ispred vratnica jedne od krucijalnih institucija, na pjaceti jednog simboličkog mesta istorije jugoslovenskog pozorišta i kulture, na stepenicama nekadašnjeg Srpskog narodnog pozorišta, današnjeg Pozorišta mladih, stepenicama Sterijinog pozorja na kojima je stajalo i u pozorište ulazilo kao autor i kao gledalac sve ono što je zaista činilo jugoslovenski teatar jednim od najboljih u Evropi. Beše to evropska i svetska pozornica, festival na koji je čak i Mira Trailović, direktor Bitefa, umela da bude pomalo ljubomorna i da upita „šta ćete svi tamo“, u Novi Sad, na Pozorje.
Žmirkaju neka svetlašca iz izloga iznajmljenih dućana u vrhu stepenica nekadašnjeg Srpskog narodnog pozorišta, Sterijinog pozorja i današnjeg Pozorišta mladih. Neki plakatići predstava koje imaju zameniti domaćine u štrajku, o čemu su valjda gostujući ansambli neobavešteni, pa eto Branislava Lečića da kaže reč o tome, u kojim okolnostima su pozvani drugi ansambli, dok su domaćini izbačeni. Nije tako kasno, sedam sati je, nigde nikoga nema, ali zato, pred pozorištem, a i iza staklenih vrata, vide se telohranitelji. Bodi gardovi, ili paramilitarci, ili ti momci, kako li se više zovu, a svi znamo ko su. Tolike godine nasilja, od ulaza po raznim „institucijama“ do ratišta, od prebijanja po ulicama do služenja u „jedinicama“ izdržavanim sečom šuma iz Baranje, ili Bosne.
Straže su u pozorištu i ispred njega, one čuvaju pozorište od glumaca u štrajku, one su jedinice upravnika, eno ih vire i gledaju ko to tuda uopšte prolazi, do mesta, kafanice u kojoj se skuplja ansambl Pozorišta mladih i umetnički i tehnički, a to se zove „svi“…
E, onda ljudi u štrajku, neverovatno za naše uslove, hrabro i očajno, uđu u svoje pozorište, svoje dvorište, svoje stepenice, svoju kuću, stan, svoju državu, konačno. I sve to traje, sada se tamo zatvore i dežuraju kao pravi, kao svoji, traje ta nesreća, uključuju se i druge institucije, konačno rađa se i određena solidarnost sa štrajkačima, stvar raste, očigledno je principijelna, videla sam i fotografije Dragoljuba Mićunovića i Vide Ognjenović u žustrom razgovoru sa Tomislavom, upravnikom, koji se nadneo nad Mićuna, pa ne mrda.