Sudije nisu protiv reforme

Osećam potrebu da dam nekoliko objašnjenja, kako čitaoci ne bi stekli pogrešnu predstavu o razlozima i motivima za zaključak vanredne Skupštine Društva sudija da ne postoji ustavnopravni osnov za ponovni izbor svih (reizbor sadašnjih) sudija. Ovaj zaključak bio je povod za tekst kolege Zorana Ivoševića u kome iznosi stav da je reizbor sadašnjih sudija ne samo pravno moguć već i da nužno proizlazi iz Ustava i Ustavnog zakona za njegovo sprovođenje.
Svakako da tumačenje Ustava i Ustavnog zakona o postojanju ili nepostojanju osnova (ili nužnosti) za reizborom sadašnjih sudija može biti predmet polemike. Međutim, i to je osnovni povod za moje reagovanje, na kraju svog teksta kolega Ivošević poziva sudije da se pomire sa činjenicom da će reizbora sudija biti, da postanu svesne da će one same biti odgovorne za budući personalni sastav sudova pošto će imati većinu u Visokom savetu sudstva i da to iskoriste da se oslobode „dresiranih, korumpiranih i kriminalizovanih kolega“ i time obave „tihu lustraciju“. Stav Društva sudija da bi reizbor sadašnjih sudija bio neustavan uverava kolegu Ivoševića da sudstvo toga nije svesno.
Iz ovog poslednjeg čitalac bi mogao da stekne utisak da se Društvo sudija protivi reizboru sadašnjih sudija kako bi zaštitilo „dresirane, korumpirane i kriminalizovane kolege“ i da nije svesno da u sudijskim redovima ima i takvih sudija. Da to nije tako, već da je Društvo sudija svesno ovog ali i mnogih drugih problema koji postoje u sudstvu, svedoči zalaganje Društva sudija za reformu pravosuđa i uspostavljanje sudskog sistema koji takvima neće dozvoliti da postanu sudije i koji će biti sposoban da ih „prepozna“ i ukloni iz reda sudija. Razlog iz koga to do sada nije učinjeno ne leži u tome što ne postoji pravni osnov da se nestručne, nesavesne i nepoštene sudije uklone iz sudstva (i sada je to osnov za razrešenje), već u činjenici da sadašnji sudski sistem nije u stanju da ih „prepozna“. Reizbor sudija, kada bi i bio pravno moguć, pružio bi samo još jedan pravni osnov za njihovo udaljenje iz sudstva, ali bez promene samog sistema ne bi rešio njegov osnovni problem, a to je – kako ih „prepoznati“. Jedino stvarno i trajno rešenje ovog problema predstavlja korenita izmena postojećeg sudskog sistema, posebno uspostavljanje sistema redovnog periodičnog ocenjivanja rada svih sudija (koga sada nema) i sistema disciplinske odgovornosti (koga sada nema), koji će na pouzdan i objektivan način utvrditi koje sudije nestručno, nesavesno i nepošteno obavljaju svoju dužnost i po tom osnovu treba da budu razrešene. Dakle, stav Društva sudija da ne postoji ustavnopravni osnov za reizbor postojećih sudija nije posledica odsustva svesti o personalnim problemima u sudstvu, niti je motivisan željom da se zaštite oni koji ne zaslužuju da budu sudije, već je posledica tumačenja Ustava i Ustavnog zakona. A sada nekoliko reči o razlozima za takav stav.
Novi Ustav, kao i prethodni, propisuje stalnost sudijske funkcije kao jednu od najsnažnjih garancija njihove nezavisnosti, a usvojen je na način propisan prethodnim, tako da u formalno-pravnom smislu između njih nije prekinut ustavnopravni kontinuitet, pa ni kontinuitet u pogledu stalnosti sudijske funkcije (koju propisuju i jedan i drugi). Ustavom je propisano da je Vrhovni kasacioni sud najviši sud u Republici Srbiji, ne određujući njegovu nadležnost, a da će se organizacija i nadležnost sudova urediti zakonom. Kako će izgledati nova organizacija sudova i kakva će biti njihova nadležnost saznaćemo tek kada zakoni koji to uređuju budu usklađeni sa Ustavom (u roku koji je određen Ustavnim zakonom, a to je tokom drugog zasedanja Narodne skupštine nakon izbora Vlade). U ovom trenutku nije poznato da li će nakon toga postojeći sudovi nastaviti sa radom ili će biti ukinuti (svi ili neki od njih) i umesto njih obrazovani novi sudovi (svi ili neki). No, bez obzira na koji način bude rešeno ovo pitanje, to neće imati uticaj na stalnost sudijske funkcije, jer je novim ustavom, kao i važećim Zakonom o sudijama, propisano da ukidanjem suda ili znatnog dela njegove nadležnosti sudijama ne prestaje funkcija, već će se oni u tom slučaju premestiti u drugi sud. Pored toga, oba ustava propisuju da sudijama mimo njihove volje funkcija može prestati samo iz tačno i unapred propisanih razloga, a donošenje novog ustava ni eventualno ukidanje postojećih sudova ne predstavlja jedan od njih. Prosto rečeno, da bi sadašnje sudije mogle da budu ponovo birane (reizabrane), uslov je da im prethodno sudijska funkcija prestane a novi ustav, iz napred navedenih razloga, ne pruža pravni osnov za to. Ustavni zakon je tehnički zakon, zakon koji samo uređuje prelazno stanje između prethodnog i novog ustava. Njime nijedno pitanje ne može biti uređeno suprotno ustavu, pa ni pitanje prestanka sudijske funkcije kao preduslova za reizbor sadašnjih sudija. U tom smislu je jedino moguće tumačiti njegove odredbe. U skladu sa tim, odredba člana 7. Ustavnog zakona može se tumačiti samo kao propisivanje rokova u kojim će se sudijama „popuniti“ (eventualno) novoformirani sudovi u budućoj organizaciji sudova. U pogledu postojećih sudova, koji (eventualno) budu nastavili sa radom i u novoj organizaciji sudova, ovo pitanje se ne postavlja, jer je i po starom i po novom ustavu određeno da sudija vrši funkciju u sudu za koji je izabran. Izraze „izbor“ (predsednika sudova i sudija) i „prvi izbor“ (sudija Vrhovnog kasacionog suda) je jedino moguće tumačiti tako da će se sudije za te sudove odrediti na jedan od ustavom predviđenih načina (postojeće sudije, u slučaju ukidanja njihovog suda, rasporediće se u novoobrazovane, sudije koje budu konkurisale za viši sud će izabraće Visoki savet sudstva, a ona lica koja nisu sudije, na predlog Visokog saveta sudstva, izabraće Narodna skupština na mandat od tri godine).