Ne ulazeći u analizu opisanog lika Tome Nikolića koji je u tekstu dominantan (Danas, 28. januara), niti u istorijski razvoj (ne)zavisnosti sudstva u Srbiji čak od Karađorđa, ostala sam zapanjena činjenicom da neko ko ima pravo da piše u Danasu, može da tako lepo brani nezavisnost sudstva, a da pri tom ne zna da je to sudstvo odavno zasluzilo da „ode na počinak“‘! Zna li gospođa Vesna Rakić-Vodinelić gde živi? Da li je ikada kročila u neku sudnicu naših sudova? Da li poznaje ljude čiji su životi, čak i pravnosnažnim presudama, unakaženi nepravdom, neznanjem i lenjošću ljudi koji nisu dostojni niti zvanja sudije, a često niti bilo kog drugog! Da ne govorimo o armijama porotnika i sudskih činovnika kojima zaista ne znam gde će im duša?! Ne Toma Nikolić, ne Boris Tadić, nego svako od nas dužan je da nauči poimanje nezavisnosti suda pre nego sto o tome govori ili piše. Svako od nas dužan je u okvirima svojih mogućnosti i svoje savesti da reaguje na svaku nepravednu odluku ili presudu, bila ona i pravnosnažna.
Dana 2. avgusta 2006. u Danasu je objavljen moj tekst pod naslovom „Lošem imidžu nema pomoći“. Od tada sam imala prilike da se uverim koliko sam bila u pravu: „loš imidž“ svakim danom otkriva sve više loših ljudi…
Proteklih dana uglavnom se čulo kako smo birali jedno od dva zla. Kakvo beznađe! Kakva depresija! Ovih dana narod kliče uspešnom dvadesetogodišnjem teniseru: „Noleta za predsednika“. Pobrljavismo načisto! Kao da su sport i vođenje države jedna ista stvar.