Foto: Danas

Međutim, arhitektonska struka je još u nečem jedina jer ni kroz svoj univerzitet, ni kroz svoja udruženja i društva, niti kroz svoju Akademiju – nije dala javnu podršku građanskim uličnim protestima koji se već nedeljama održavaju u Beogradu i u 50 gradova Srbije a morala je da bude na čelu protestne kolone.

I pored toliko vidnog intelektualnog konformizma i rekao bih neke vrste ciljane servilnosti struke prema gradskim vlastima – ova joj se skoro svakodnevno ruga, sistematski nipodaštava i totalno ignoriše.

Poslednji primer na planu urbanističko-arhitektonskih događanja do bola razotkriva razmere tog ignorisanja. Obelodanjeni su rezultati međunarodnog urbanističko-arhitektonskog konkursa za Savski trg kao dela Beograda na vodi – ni manjeg obima posla ni većeg nagradnog fonda gde su dvoje starije gospode iz Madrida za zasađivanje drveća u desetak travnatih rundela, popločavanje pešačkih staza i razmeštanje klupa po njima, velikodušno dobili kao prvu nagradu, ni manje ni više, nego čitavih 50.000 eura.

Ovoliku cifru investitor Hamburga na vodi daje na konkursu za čitave komplekse univerziteta na reci Elbi.

Neodgovorna gradska vlast nije za poslednjih šest godina raspisala međunarodni konkurs za generalno urbanističko rešenje čitavog područja Savskog amfiteatra po uslovima i kako je nalagao važeći Generalni Urbanistički Plan Beograda, nije raspisala međunarodni konkurs za lokaciju bivšeg saveznog Ministarstva unutrašnjih poslova u Miloševoj ulici, nije raspisala međunarodni konkurs za tako važnu lokaciju bivše Američke ambasade u istoj ulici, nije raspisala međunarodni konkurs za fudbalski stadion u Ostružnici- ali jeste raspisala međunarodni konkurs za dečiju igračku od projekta kakav je po obimu posla Savski trg koji je već definisan postojećim objektima, definisan polukružnim oblikom glavne saobraćajnice, definisan centralnom pozicijom glavnog spomenika i gde je još samo trebalo definisati slobodni preostali pešački parter sa stazama i travnjacima.

Treba podsetiti da je pre samo deset meseci završen takođe međunarodni konkurs za Savski trg gde je trebalo rešiti spomenik Stefanu Nemanji i parter okoline spomenika.

Prvonagrađeni rad Beogradskog arhitekte i Ruskog skulptora skoro sve je već rešio i to obrađujući širu okolinu spomenika sve do zadate rubne saobraćajnice i postojećih objekata po obodu trga. Ako je nešto i trebalo dodatno uraditi i doprojektovati, zar nije bilo krajnje logično da to uradi upravo arhitekta prvonagrađenog rada. Ili da se za to dodatno projektovanje angažuju mladi arhitekti Beograda koji su inače bez posla, ili da se to sve jednostavno prepusti Javnom Preduzeću gradsko zelenilo kome je to i inače opis posla- samo ne oni koji su radili slobodne površine trga Slavija.

Zašto je za to bilo potrebno raspisivati međunarodni konkurs i na to baciti bar 100.000 eura- novca građana Beograda. Zašto je za to bilo potrebno dovoditi Slovenačkog arhitektu za predsednika žirija. Zašto je izložba konkursnih radova trajala jedan sat – od 13 do 14 časova a onda zatvorena za javnost tako da su je videli više LJubljančana nego Beograđana? Zašto javnost do sada nije upoznata ni sa radovima prvog konkursa ni sa radovima ovog najnovijeg konkursa što inače predstavlja zakonsku obavezu raspisivača pogotovo međunarodnih konkursa?

I tako se igranka sa Beogradom na vodi nastavlja. Jedan od detalja vredan pomena je i taj da je Veliki Srpski Župan Nemanja u prvonagrađenom radu prvog konkursa imao visinu od 15 metara a da je u uslovima raspisa drugog konkursa stajalo da je spomenik Stefana Nemanje visok 28 metara. Koji je to genijalac smislio i odlučio da duplira visinu spomenika pa sad on nadvisuje krov zgrade stare železničke stanice?

Sve to zajedno čini ovaj Beogradski urbanističko-arhitektonski cirkus koji nas svakodnevno ugrožava a koji opet većina arhitekata podnosi u dubokoj tišini. Kako bi rekle one dve pametnice iz Peščanika- Ako vam je dobro onda ništa.

Međutim ne može i ne sme da bude- ništa.

Ako arhitekti tokom svog obrazovanja i tokom profesionalne prakse ne steknu onaj tako važan ETIČKI KOD da razumeju društveno-politička zbivanja i da u njima učestvuju pre svega zasnovano na svojoj struci baš zbog toga što za tu oblast poseduju veća i šira znanja koja moraju staviti na korist javnog interesa, oni onda okreću leđa društvu i kroz vreme i društvo okrene leđa njima što se upravo kod nas danas dešava. A kada se zanemari javni interes onda tu nema ni urbanizma ni arhitekture.

Arhitekti danas i ovde i to na žalost većinom kako pojedinačno tako i udruženi u saveze i društva – sami biraju da budu ovce za šišanje i zato se nama na planu urbanizma i na planu arhitekture dešava i to najočiglednije u Beogradu da gradska vlast bahato sprovodi neku svoju viziju koja nema nikakvog opravdanja niti uporišta ni u zdravoj pameti a kamoli u našoj profesiji i tako sistematski unazađuje ovaj grad bez ikakvog otpora onih kojima je protest i građanska i moralna i profesionalna obaveza.

Autor je arhitekta

Povezani tekstovi