Suša na ničijoj zemlji

Zagorka Golubović Zbog čega je kultura ostala potpuno izvan tranzicionih procesa (ma šta to značilo) u Srbiji posle 2000. godine, kao „ničija zemlja“ kojom se ne bave čak ni zaduženi ministri za kulturu, a da i ne govorimo o globalnom projektu reformi u postoktobarskoj Srbiji?
Jedan od ključnih razloga je, svakako, nepostojanje artikulisane dugoročne strategije demokratske transformacije današnjeg srbijanskog društva, u kojoj bi morali da budu jasno definisani i mesto i ciljevi (zadaci) svakog društvenog podsistema u razvojnoj perspektivi, što dosadašnje postoktobarske vlade nisu uspele da izrade i ponude javnosti. Drugi, uz prethodno tesno povezani razlog, a možda koncepcijski i najbitniji, jeste način na koji se tretira kultura, naime samo kao jedan, i to manje važan, podsistem društva u kojem skoro isključivu ulogu igraju politika i ekonomija (s tim što je u Srbiji danas teško odrediti koji od ova dva podsistema kojeg uslovljava). Drugi je problem što ne postoji ni jasna ekonomska politika (mada na površinu sve više izbija jedna simplifikovana koncepcija liberalizacije tržišta u vidu neoliberalnog ekonomizma), ali u praktičnoj politici ekonomija postaje „carstvo za sebe“ (feud jedne stranke i jednog ministra) koje sve agresivnije diktira dalji politički pravac u kojem kultura, uključujući i političku kulturu, ne igra skoro nikakvu ulogu. Iz ovoga se može naslutiti da oni koji su najljući protivnici „marksizma“ – rezonujući da se na projekt i ulaganje u kulturu mora pričekati dok se ne završe poslovi u infrastrukturi – slede upravo davno odbačeno (u ozbiljnim kritičkim analizama Marksovog opusa) shvatanje o kulturi kao „nadgradnji“ koja u potpunosti zavisi od infrastrukture kao baze društvenog razvitka. O tome ubedljivo govori Zoran Hamović („Odmaranje mozga od kulture“, Danas, 11. jula), navodeći podatak da je ionako nedopustivo nizak budžet koji se odvaja za kulturu smanjen na 0,57 odsto, što je najmanje ulaganje u kulturu do sada. Tome treba dodati i činjenicu da se taj budžet koristi prvenstveno za zaštitu „objekata kulture“ (muzejskih objekata, manastira i sl.), što potvrđuje i sledeći podatak: za izgradnju i obnovu crkava utrošeno je oko 15 miliona evra, a za obnovu biblioteka i muzeja u Srbiji predviđeno je svega 3 miliona evra, a to čini samo 1/4 budžetskih sredstava (Danas, 25. jula). Pri tom, pitanje je da li se biblioteke mogu tretirati isključivo kao „objekti“ s obzirom na njihovu značajnu edukativnu funkciju koja predstavlja suštinsku podlogu kulturnog i sveukupnog društvenog razvoja. A kad smo kod biblioteka, naročito lokalnih, koje služe opštem podizanju standarda populacije (koji se takođe tumači samo u materijalnom smislu), svedok sam (kao njihov stalni posetilac) sve većeg osiromašenja fondova, jer pretpostavljam da su i sredstva za obavezan otkup knjiga smanjena u tako tankom budžetu, pa se „puku“ nude jeftine i bezvredne knjige koje sigurno neće unaprediti kulturni/duhovni nivo stanovništva Srbije.
Kada dalje tragamo za razlozima nedopustive marginalizacije kulture u Srbiji danas, treba se zapitati kako nosioci vlasti, koji kroje sudbinu postoktobarske Srbije, razumeju kulturu. I da li shvataju suštinsku ulogu koju bi kultura morala da igra u vremenima raskršća između bivših autoritarnih režima i demokratske tranzicije? Skrećem pažnju na upozorenje kulturnih stvaralaca (naučnika, teoretičara, profesora filozofije, antropologije, sociologije i dr. koji se teorijski bave problemima kulture), da kultura nije privezak (tržišne) ekonomije, niti sporedni dodatak globalne politike, već njihov fundament/utemeljenje, budući da se bez kulturnih elemenata kao što su norme kojima se regulišu sve društvene organizacije i društveni i interpersonalni odnosi, sistemi vrednosti kojima se određuje i osmišljava pravac kretanja društva, značajni simboli kojima se označavaju grupni društveni identiteti, verbalizacija iskustva u jeziku, obrazovni sistem – ne može konstituisati nijedno društvo i njegovi podsistemi. A kakav će karakter i pravac imati određeni društveni razvitak zavisi upravo od navedenih elemenata kulture, a ne samo, ili isključivo, od takozvane (materijalne) baze, jer ekonomski sistem može funkcionisati s različitim predznacima: i kao autoritarni sistem i u okviru njega može postojati tržišna ekonomija, ili kao samoregulišuće tržište u „divljem“ kapitalizmu, ali i kao sistem koordinacije tržišnih principa i neophodne regulacije nesavršenih mehanizama tržišta (koji su u postoktobarskoj Srbiji došli jasno do izražaja u odsustvu svake kontrole i korišćenjem zloupotreba u lošem sprovođenju procesa privatizacije, u „tajkunizaciji“ privrede, u širenju korupcije na vrhu povezivanjem politike i nelegalno stečenog bogatstva i „pranja novca“, itd.).
Odsustvo delovanja kulturnih činilaca u procesu tranzicije i ekonomske „liberalizacije“, podstaknuto dominantnim shvatanjem da „ekonomska racionalnost“ nema nikakve veze sa „socijalnom i kulturnom racionalnošću“ (na šta je ukazivao još sredinom prošlog veka mudri teoretičar Karl Poljanji) dovodi u pitanje celokupni smer procesa demokratske tranzicije u Srbiji, o čemu se već generalno govori kao o involuciji, ili putem „nizbrdo“. Evidencija je golim očima vidljiva: biranje nelegalnih prečica do ogromne akumulacije kapitala; potpuno potcenjivanje znanja kao resursa za sticanje važnih društvenih položaja (što se manifestuje u sve raširenijoj korupciji u institucijama obrazovanja, gde i učenici/studenti, a i profesori smatraju da se diploma može kupiti); odbacivanje i značajnih tradicionalnih vrednosti (poštenje ustupa mesto legalizaciji prevara, brigu za druge i zajednicu smenjuje legalizovana sebičnost, profesionalna/zanatska etika gubi tle pod nogama). A kvazinove vrednosti se grade na podlozi primitivizma i autoritarne političke kulture: kada se daje podrška „preduzetništvu“ novih vlasnika koji nemaju elementarnu političku kulturu i kojima nije cilj da u kupljenoj firmi razvijaju moderne preduzetničke vrednosti putem unapređenja firmi i uvođenjem ne samo novih tehnologija, nego i novih odnosa u radu, kao što su uzajamno poštovanje ugovorenih pravila; ispunjenje ugovora obe strane, tj. fer odnos između rada i kapitala, već pre svega, ako ne i isključivo, brzo uvećanje profita na račun kršenja ugovora (što sigurno nije definicija preduzetništva).
Može se sa sigurnošću reći da su glavni razlozi naše današnje nepovoljne stvarnosti u brisanju kulture iz okvira fundamentalnih činilaca projekta tranzicije kojoj je teško odrediti karakter (zbog toga građani govore o takozvanoj demokratskoj tranziciji). Ovde treba naglasiti, pre svega, ignorisanje, ili čak prezir prema novim modernim vrednostima. Meni kao građanki nije dostupan nijedan artikulisani projekat razvoja novog sistema vrednosti koji bi političke stranke demokratske opcije ponudile građanima u svojim glavnim nastupima i predizbornim kampanjama (izvesno nesistematsko nabrajanje pojedinih tipiziranih vrednosti iza korica programa koji niko ne čita ne može da bude zamena za projekat stvaranja novih vrednosti). Umesto da se ponudi objašnjenje na kojim su vrednosnim sadržajima izgrađeni njihovi politički programi i na osnovu kojih će garantovati demokratski karakter tranzicije i predloženih reformi, govor o novim vrednostima svodi se uglavnom na opštepoznate fraze, poput onih: o individualnim pravima i slobodama (nabrajajući, prvenstveno, pravo privatne svojine, slobodu utakmice na tržištu, slobodu preduzetništva, ili slobodu govora i slično). Građanima se predstavlja kao da su to neutralni termini (što se potvrđuje činjenicom da su različiti režimi spremni da te „vrednosti“ stave u svoje ustave), bez obzira na to što tako ponuđene vrednosti mogu imati različita značenja i biti zloupotrebljene od strane onih koji ih formulišu. Zaboravlja se da navedeni niz ne predstavlja vrednosti po sebi, već se mora temeljiti na izvornijim vrednostima koje obeležavaju njihov moderan i demokratski karakter da se ne bi, na primer, pravo privatne svojine izvrglo u samovolju privatnih vlasnika, ili da tržišna konkurencija ne bi bila beskrupulozna, da sloboda govora ne bude pretvorena u legalizovanje vulgarnog govora, ili da ne postane sredstvo neke agresivne ideologije.
Nastavlja se