Svetli grobovi

Smeje se, a potom menja izraz lica i pripoveda, pravo u mikrofon, svoju intimu – kako je bežeći od rata 90-tih stigao do Crvenog krsta, kako je u Sarajevu bio teško ranjen i dok je njegov kolega Frederik Moris poginuo u eksploziji granate, on se izvukao zahvaljujući jednom Mufidu iz Sarajeva. Dve sale sarajevskog Miksera nose sada njihova imena. U trenu sve menja perspektivu, pa čak i upravo održano književno veče posvećeno knjizi Radivoja Cvetićanina, “Konstantinović – hronika” zbog koga se zapravo i nalazim u Sarajevu, gradu u kome emocije, kontrasti i iznenadjenja preplavljuju i kada im se ne nadaš.

Sve je u ovom putu podložno iznenadjenjima i preokretima. Od trenutka kada saznajem da će promocija biti održana: još uvek je leto. Letujemo na Zrenjaninskoj rivijeri, jezerima koja Zrenjaninci zovu Peskara. Dok plivam u toplom i čistom jezeru, ćaskam sa Gutom (Branislav Grubački). Otkriva mi planove, njegov Novi optimizam u saradnji sa Danasom organizuje promociju knjige “Konstantinović – hronika” Radivoja Cvetićanina u Sarajevu. Iskrsavaju namah slike Baščaršije, tramvaja i Miljacke, miris somuna i svežeg milerama ukusnog kao nigde na svetu, snegovi Jahorine i Bjelašnice, atmosfera tetkinog stana na Koševu, pogled na stadion i groblje pored koga svakodnevno pešačim na putu ka centru Sarajeva. Na njemu danas leži tetka sahranjena. Od početka rata do danas, grob neobidjen. Želja da se krene na put je sve jača. Pri tome, Konstantinović kao gromada – njegovi romani “Izlazak” i “Dekartova smrt” zauzimaju posebno mesto na mojoj polici. “Izlazak” sam dugo tražila da kupim po antikvarnicama. Činilo mi se, nije dovoljno samo pročitati – mora se ta knjiga posedovati! Prilika da se ponovo zaroni u Konstantinovića, da se natenane pročita obimna hronika Cvetićanina i upozna sa ljudskim obličjem pisca i filozofa. Sazna o Konstanoviću iznijansirana priča. Radomir Konstantinović kao neka legenda, kao mit, lebdi nad nama. “Filozofija palanke” i ti glasovi koji se nadvikuju oko nje, odgurujući Konstantinovića čas u jedan čas u drugi tabor – pravednika i grešnika, nadjačava sve ostalo što je on za života bio. Da li je Cvetićanin uspeo da ovom biografijom i hronikom u isti mah izvuče na svetlost dana čoveka od krvi i mesa?

Ubrzano, gotovo zadihano čitam preko osam stotina strana od trenutka kada dobijam knjigu. Čitam bez prestanka, vučem je sa sobom gde god da krenem u naredna dva dana. Put je previše blizu, promocija za 48 sati. Pijem Dramamine, čitam i u kombiju dok vozač zaokreće starim putem preko Romanije. Hronološki se redjaju dogadjaji, isečci iz Konstantinovićevih dnevnika, Cvetićanin je pregledao hrpe knjiga, časopisa, razgovarao sa ko zna koliko poznanika, pročitao ko zna koliko knjiga pored sabranih dela samog Radomira Konstantinovića. Sve se to ne oseća u knjizi. Čita se glatko, gotovo kao avanturistički roman u kome Konstantinović postaje lik očovečen u svakom aspektu. Ne više samo pisac jednog dela, ne više samo Beketov prijatelj, ne više samo osnivač Beogradskog kruga i predstavnik “druge Srbije”, već kompleksna ličnost fascinantnog života i dela. Bez sumnje,

“U biografijama često cvetaju banalnosti”, započinje promociju sarajevski pesnik, Mile Stojić. U pravu je, ali to se zasigurno ne odnosi na ovu knjigu, jer već u sledećoj rečenici on ukazuje na to da se Cvetićanin na samom početku ogradjuje od biografskom metoda i smešta ovu knjigu u medjužanrovski prostor istovremeno je odredjujući kao hroniku, naglašavajući da je ona pre svega gradja za neku buduću biografiju. Odista, kada se čita, to jeste knjiga o Konstantinoviću ali je u velikoj meri i knjiga o jednom vremenu, o jednoj zemlji i konačno knjiga o svima onima koji u njoj mogu i žele da se prepoznaju. Ona je “arheologija jednog potopljenog sveta koga su preuzele bitange”, pokušaću da parafraziram Stojićeve reči. Stoga je Sarajevo po ko zna koji put pupak sveta, žižna tačka u kojoj se sve uveličava pa i sam Konstantinović. NJegove reči – “Ako u Sarajevu nema kuće za mene, onda je nema ni u Beogradu ni u Zagrebu”, citiraju se više puta ove večeri. Spontano, na njih podseća prvo Stojić, posle i Grujica Spasović, jedan od osnivača Danasa i bivši ambasador Srbije u BiH. Osećamo svi kao jedan ove večeri da je Sarajevo kao neka mitska praroditeljska kuća sviju nas, da je ono grotlo vulkana, užarena lava iz koje će tek nastati tlo, onaj mikser koji nas sve meša i melje, onaj praatom pre velikog praska… “Konstantinović je”, veli Stojić promešavši karte, “u vremenima kada su svi napadali Srbiju, verovao u Srbiju koju će svi voljeti!” Reč preuzima Svetislav Basara i bez obzira što dugo i nadahnuto priča o “Filozofiji palanke” i palanačkom mentalitetu kako ga je video Konstantinović, on kao da se direktno nastavlja na Stojićeve reči o ljubavi prema Srbiji i patriotizmu. “Da neko voli Srbiju, od svih onih koji tvrde da je vole, a samo bi detektor laži mogao pokazati pravu istinu, ne bi danas Srbija izgledala kao deponija”. Da li je roditeljska ljubav prema detetu jača kod onih koji svoju decu kude i kritikuju da bi izrasli u bolje ljude ili kod onih koji ih maze i povladjuju im? Dva suprotstavljena metoda, od pamtiveka do danas ne daju odgovore o ispravnosti, ali nisu ni parametri ionako teško merljive ljubavi. Da li je zbog kritičarskog tona spram zemlje u kojoj je rodjen, Konstantinovićev patriotizam manji? Miljenko Jergović ukazuje na to da je Konstantinović nepročitan autor. I neshvaćen. Sa dozom ironije govori o tome kako je veliki broj ljudi posle prve rečenice Konstantinovićeve Filozofije palanke, čuvene rečenice “iskustvo nam je palanačko”, nije odmakao dalje. I da je zbog te neshvaćenosti, suštinski ostao poražen u svim segmentima svoga života i dela. Sam Cvetićanin ne veruje u konačnu poraženost Konstantinovića. To je i smisao njegove knjige. Ne jenjava interesovanje za Konstantinovića, njegovo delo stalno stiče nove čitaoce, njegovi romani su danas bliži nekoj novoj, mladoj publici svikloj na frgmentarni pogled na svet, nego što su to bili kada su nastajali i karakterisani kao eksperimentalni i teško razumljivi.

Naš ljubazni domaćin, glumac Emir Hadžihafizbegović za kraj promocije čita odlomke iz Konstantinovićevog govora održanog u Sarajevu. Beležim delove koji kao da su napisani za svako vreme: “ … i kada udjete u razgovor s nekim onda vam je uglavnom kao kod Jonseka, u Rinocertontima, svaki ima gotov stav,ima apriornu misao, to je jedan stravični apriorizam na delu, odnosno jedan teror nad mišljenjem ili slobodom ličnosti“ ne da vas slušam i da vas čujem šta vi to meni kažete, da razmislim, da odgovorim ili ne odgovorim. Dakle: da razgovaramo. Nego “ ja tebi da kažem i dovidjenja! Dakle, iza toga stoji izvesna vrlo jaka stvar, postoji nova, neću reći klasa, ali strahovito jak sloj, medjunarodni naravno, zanimanje i profesija političar. Sve manje je to pitanje svesti i savesti, kao ono o kome smo govorili u literaturi, nego je to pitanje profesije i izvesne tiranije nad svima. Nema lekara, nema zubara, nema inženjera, ima političar! Oni su na prvim stranama, i kad su sjajni, kad su na prvim stranama, ja ne volim, ja volim svet u kojem su oni na poslednjim stranama.”

“… I on ne može više da govori o drugim stvarima, nego jedino o problemima nacije i jezika. Ali, ja bih mu umesto nacije pokazao groblje “ evo ga sutra na njemu! Ali on neće da gleda u grob, nego u naciju. Nije lud da gleda u grob! Ako gleda u grob, mora da gleda u problem egzistencije. Ako gleda u problem egzistencije, mora malo da se zatrese…”

Sklapam laptop, pakujem ga, odlazim put groblja na Koševu da pronadjem tetkin grob, pre nego što ponovo sednem u kombi i zavijugam uz obronke Romanije…