Tajkun nam i treba

Ilija Marković Kleptomanija prati sva društva u tranziciji. Naše joj je pratilja. Ko vaš uspeh doživljava kao svoj, vičan je svim vidovima vlasničke transformacije.
Dok se para kondenzuje u vrhu, isparavanje ima karakter finansijske transakcije. Ko se inhalira na zloj pari, crveni se kao rak.
Para je agregatno stanje dinara. Ko baca pet para uvis kad bira strane-stranke, odbacuje dinar. I obrnuto: baci dinar – uhvati paru. Zato treba učiti od Piroćanaca. Kad biraju strane, ne bacaju petparac. Hvataju ga.
Rizik se isplati rizičnoj grupi. Da nije reskirala, ne bi profitirala na našoj nesreći. Inače naša nesreća nije tolika koliko se o njoj priča. Već – ćuti. Nismo očevici. Mi smo samo nemi svedoci. Sve nam se dešava pred nosom. Daleko od očiju javnosti.
Kovači svoje sreće proširili su delokrug rada i na nas. Primera radi, tajkun je oficir za vezu između dva sistema. Kuje vlast u zvezde petokrake. Nije nego. I mi bismo bili kovači svoje sreće da kovačima lažnog novca istina nije moneta za potkusurivanje.
Kad svako ima drugi interes, niko ne drži do svoga. Valjda zato što su najveće kamate na unovčenu glupost. Da nismo uzimali sve zdravo za gotovo, ne bismo ostali gotovo bez svega.
Ko se prestrojava u hodu, drži korak sa stopom inflacije. Bude li ovogodišnja stopa ravna prošlogodišnjoj, dustabanlije će imati pravo sto posto.
Niko se ne pita kako će privreda uhvatiti zamajac, kad nema dobrovoljnih predaja radu? Dok hvata zalet, vraćamo se nazad. Put u kapitalizam je onaj na kome smo se prešli.
Svi su izgledi da će vlasnička transformacija biti privedena kraju kad budu privedeni prvi i poslednji lopovi.
Ne budite naivni! Ako vam svi izlaze u susret, nećete proći. Srbija će ući u Evropu preko Haga ili Kosova. O Kipru da ne govorimo. Što bi nojevi zabadali glave u afrički pesak kad je kiparski bliži srpskoj zemlji?!