Tajne deviznih rezervi i deficita

Saša Nikašinović Nedavno saopšteni podaci o spoljnotrgovinskoj razmeni u prva četiri ovogodišnja meseca aktuelizirali su staru raspravu o visokom trgovinskom deficitu. Do kraja aprila deficit je dostigao iznos od oko 2,7 milijardi dolara i ako se ovakav tempo nastavi, na kraju godine će biti zabeležen rekord od oko osam milijardi dolara. Devizne rezerve Narodne banke Srbije iznosile su, inače, poslednjeg dana aprila nešto preko dvanaest milijardi dolara. Čuju se zato strahovanja da bi devizne rezerve veoma brzo mogle da se istope zbog nekontrolisanog uvoza.
Na prvi pogled ta strahovanja su u redu. Ako ove godine potrošimo osam, ostaće nam samo još četiri milijarde dolara. Šta ćemo onda za iduću godinu? Kako ćemo onda pokrivati deficit? Srećom, podaci deluju umirujuće. Na kraju poslednjeg kvartala devizne rezerve su čak veće nego što su bile 31. decembra lanjske godine. Deficit, dakle, očigledno nije pokrivan iz deviznih rezervi. Strah da će se devizne rezerve istopiti je neopravdan, a to pokazuju i podaci iz ranijih godina. Trgovinski deficit je iz godine u godinu rastao, ali su istovremeno prilično brzo rasle i devizne rezerve. Deficit je od 1,8 milijardi dolara narastao na ove godine očekivanih osam milijardi dolara, ali su devizne rezerve povećane od oko 500.000 dolara na sadašnjih dvanaest milijardi dolara.
Prvo što posle ovih podataka pada na pamet jeste to da su i deficit i povećanje rezervi rezultat brzog rasta zaduženosti zemlje. Ipak, ni za ovu tvrdnju nema osnova. Ukupan državni dug iznosi oko osam milijardi dolara. Državne rezerve su, dakle, za četiri milijarde dolara veće od duga. Veći deo tog duga je nasleđe iz socijalističke Jugoslavije. Očigledno je da tajna urednog pokrivanja trgovinskog deficita i rasta deviznih rezervi kreditima ne može da se objasni.
Teorijski visoki robni deficit mogao bi da se pokrije pozitivnim bilansom u uslugama – zaradom u vazdušnom, drumskom i rečnim saobraćaju i turizmu. Nažalost, takvog pozitivnog bilansa nema. U uslugama nema visokog deficita, ali nema ni visoke dobiti. Tako i ova mogućnost otpada.
Jedno od objašnjenja za pokriće deficita i rast deviznih rezervi leži u devizama koje šalju u zemlju naši radnici zaposleni u inostranstvu. Kolika je to suma može se samo nagađati. Zvaničnih podataka nema jer taj novac uglavnom i ne stiže zvaničnim bankarskim kanalima. Donose ga ili sami ti radnici ili ga šalju preko poznanika i rođaka. Te doznake su uvek bile visoke, ali su sada veće nego ikad. Reč je o tome da sada mnogi od tih ljudi i investiraju u kupovinu preduzeća koja se privatizuju. Ranije su samo zidali kuće. Sa razlogom se, stoga, može pretpostaviti da je reč o nekoliko milijardi evra godišnje koji redovno stižu u zemlju.
Drugo objašnjenje je da je domaći valutni sistem specifičan. Imamo zapravo dvovalutni sistem – u opticaju su i dinar i evro. Za sve krupne kupovine koristi se evro. Stabilan kurs dinara smanjio je, međutim, učešće evra na tržištu i rezultat je bio rast deviznih rezervi. Za koliko su one zbog stabilnog dinara i relativno niske inflacije porasle ne može se, međutim, čak ni pretpostaviti. Činjenica je jedino da je sve manje ljudi koji trče da svaki dinar koji im preostane od plate odmah pretvore u devize. Deo evra pri tom su sa tržišta izbacili i štedni zapisi Narodne banke Srbije, jer se pokazalo da je prinos kroz kamate na te zapise veći nego kada se novac drži u devizama.
Postoji najzad još jedan razlog visokog priliva deviza u zemlju. Državni spoljni dug nije visok, ali je sve veći dug građana i privrede za bankarske kredite. Da bi imale novca za te kredite, banke se zadužuju u inostranstvu. Veći deo tih kredita je u dinarima, pa banke devize koje su pozajmile u inostranstvu pretvaraju u dinare. Do sada je taj dug za koji nije garant država dostigao oko 11 milijardi dolara. Može li taj dug da napravi nevolje celom domaćem monetarnom sistemu?
Izgleda da smo, srećom, i tu bezbedni. Podaci pokazuju da Srbija ne spada u države čiji su građani i privreda prezaduženi. Bankama je u interesu da odobravaju kredite, pogotovo što za njih dobijaju u Srbiji mnogo više kamate nego da su novac plasirale u inostranstvu. Nema, dakle, bojazni da će banke smanjivati svoj kreditni potencijal sve dok se ovde krediti traže. Ako se brzi rast proizvodnje nastavi, a nema razloga da se u to sumnja – biće potrebno samo još više kredita. Banke, dakle, neće izvlačiti pare iz Srbije nego će donositi još svežeg novca.