Teret neispunjenih obećanja

Dr Mihailo Crnobrnja Izbori su za nama. Veliki posao za snage koje predstavlja novi/stari predsednik je pred nama. I ovi izbori su pokazali da je Srbija duboko podeljena, da se razlika između dve vodeće opcije meri sa jedva oko stotinak hiljada glasova. Mislim da su ovi izbori pokazali da se u Srbiji više ne može govori o „demokratskim“ i onim „drugim, nedemokratskim snagama“. Generalno gledano, srpski glasači i dve vodeće ličnosti na političkoj sceni su pokazali da je na ovim izborima pobedila – demokratija.
Slažem se s analitičarima i komentatorima koji su izrazili stav i uverenje da su ovi izbori imali referendumski karakter. Ali, svaka od strana je glasala za svoje viđenje referenduma. Boris Tadić je u kampanji, a posebno u drugom krugu, insistirao da je ovo izjašnjavanje o evropskom putu Srbije. Sve ostale teme su bile sekundarne. Tomislav Nikolić je, insistirajući na promenama, kao najvažnije postavio pitanje učinka vlasti od 2000. do danas. Za njega je centralno pitanje bilo vezano za dosadašnje sprovođenje tranzicije u Srbiji. Sva ostala, uključiv i patriotska pitanja vezana za Kosovo, bila su u drugom planu.
Ogroman broj glasova koji je na toj platformi osvojio radikalski kandidat jasno pokazuje da postoji veoma veliko nezadovoljstvo sprovođenjem tranzicije. Broj realnih tranzicionih gubitnika, kao i broj onih koji se osećaju kao tranzicioni gubitnici, mada se danas nalaze u realno boljoj situaciji nego 2000, ne opada. Naprotiv, čini se da raste! I to uprkos činjenici da je Srbija u socijalno-ekonomskom smislu imala izuzetno uspešnu prvu fazu tranzicije! A evo zašto.
Sve, ali bukvalno sve postsocijalističke zemlje koje su krenule u tranziciju devedesetih godina doživele su dva pogubna ekonomsko-socijalna fenomena. Prvo, u svima je društveni proizvod nekoliko godina opadao. U nekima je taj pad trajao samo par godina i bio je relativno mali. U nekima je trajao i celu deceniju i izgubilo se oko, ili čak i više od pola društvenog proizvoda. Ali u svim zemljama je društveni proizvod opadao. Taj pad je pratio i pad realnih primanja zaposlenih i penzionera, s jedne strane, i dramatičan rast nezaposlenosti, s druge. Jedino Srbija (i Crna Gora) nisu doživele na početku tranzicije pad društvenog proizvoda i pad realnih primanja. Društveni proizvod je za sedam godina rastao po prosečnoj godišnjoj stopi od skoro šest posto! A realna primanja su rasla čak i brže.
Drugo, u svim postsocijalističkim privredama u prvim godinama tranzicije došlo je do manjeg ili većeg rasta siromaštva. To se u Srbiji nije desilo. To, naravno, ne znači da u Srbiji nije bilo i da nema siromašnih ljudi. Nažalost, to jeste jedna od najbolnijih činjenica našeg opšteg socijalno-ekonomskog stanja. Ali znači da se od 2000. naovamo taj broj nije povećavao. Naprotiv, smanjivao se. I još jedno pojašnjenje. Bilo je onih koji su zbog gubitka posla tokom ovih sedam godina padali „na nižu granu“, ali je u ovih sedam godina bio veći broj onih čija se situacija iz godine u godinu popravljala, onih koji su napustili zonu siromaštva.
Pa kako onda objasniti paradoks da u zemlji u kojoj se situacija objektivno socio-ekonomski popravlja raste broj gubitnika i onih koji se osećaju kao gubitnici? Mislim da je objašnjenje upravo u ovoj drugoj kategoriji, u sferi „osećajnih“, a ne realnih gubitnika. Oni, gotovo po pravilu, ne upoređuju svoje sadašnje stanje sa stanjem s kraja 2000. godine. Oni stariji ga upoređuju s najlepšim danima 1990, verujući da je sklanjanjem Miloševića u ekonomskom smislu upravo to trebalo da se vrati. Oni mlađi, koji se ne sećaju tih vremena, upoređuju svoje realno stanje sa sopstvenim očekivanjima. Pošto su očekivanja (daleko) iznad realnosti, eto razloga za nezadovoljstvo i eto razloga da se glasa za onog ko obećava da će promenama brže i bolje ispuniti očekivanja. Za neispunjena očekivanja odgovorni su oni koji su zemljom u ovo vreme upravljali, pa njih treba menjati.
Neispunjenim očekivanjima mnogo je doprinela i vlast koja je sprovodila tranziciju. Koliko je samo bilo neispunjenih obećanja! Sva ona pretvaraju se u neispunjena očekivanja. Uzmimo samo jedan primer: visoki predstavnici vlasti su 2003. tvrdili kako ćemo biti članice EU 2007. godine, a najkasnije 2009. A gde smo mi sad, upravo u pitanjem koje je pobednička opcija izabrala kao svoj glavni slogan u izborima? Tu su i druga neispunjena obećanja: o bržem zapošljavanju, borbi protiv korupcije i kriminala itd, koja su se sva manje-ili više pretočila u neispunjena očekivanja.
Drugi su rekli tokom izborne noći, a ja se slažem, da radikalsku platformu treba uzeti ozbiljno u obzir, da su se oni predstavili kao šampioni nerešenih pitanja, zato što su se ta pitanja dosad sporo rešavala. Pobednik je rekao da nije trenutak za slavlje već za rad. A šta raditi? Pre svega suziti horizont prioriteta. Ako ima petnaest prioriteta, nijedan to zapravo nije. Mislim da postoje tri važna pravca koja bi u narednom periodu smanjila osećaj gubitništva u tranziciji, i to relativno brzo.
Na prvom mestu pominjem borbu protiv kriminala i korupcije. Ne zato što je to objektivno socio-ekonomski najvažnije, već zato što za to ne treba ni investicija, ni para, već dobre (političke) volje da se osnaže relevantne institucije i inspekcije. A efekat je brzo vidljiv i može se brzo politički valorizovati. Među gubitnicima smanjuje osećaj nepravde.
Drugi pravac dejstva je sve što će podsticati investicije, a time i zaposlenost i rast dohotka. O tome je govorio i Boris Tadić. Ja ne govorim o samim investicijama, jer to ne bi trebalo da bude stvar države. Govorim o ubrzanju privatizacije, čiji je kraj već više puta odlagan, i o stvaranju što povoljnijih administrativnih uslova za investiranje. To je nešto što je u nadležnosti države, vrlo malo košta, a daje ogromne i brze posredne efekte.
Konačno, vlast mora više vremena i pažnje da posveti velikoj temi koja nije pominjana, a koja je direktno vezana s gubitnicima i dobitnicima u tranziciji. Reč je o konkurenciji na domaćem tržištu i konkurentnosti na svetskom. Država, po ugledu na Evropsku uniju i njene članice, mora sprečavati monopol i jačati konkurenciju na tržištu. Država, opet po ugledu na Lisabonsku strategiju EU o jačanju konkurentske pozicije EU u svetu, mora pomoći u stvaranju ambijenta veće konkurentnosti. I konkurencija i konkurentnost za posledicu imaju niže cene proizvoda, a time veću kupovnu moć potrošača. Ako sa istom platom može više da se kupi, osećaj gubitništva bledi.
Nijedan od predloženih pravaca ubrzanja tranzicije ne iziskuje velike pare, mnogo vremena ili armiju kadrova za realizaciju. Samo političku volju, spremnost da se raskrsti sa nekim interesnim grupama koje državu objektivno vuku unazad, i odlučnost da se na izabranim prioritetima istraje.