Treniranje politike

Dr Neven Cvetićanin Sada, kada je već skoro pa izvesno ko će formirati novu vladu i ko će dobiti državu na korišćenje, možemo odahnuti. Nedeljama smo izloženi nagađanjima, analizama, procenama, glasinama, poluglasinama, informacijama, poluinformacijama, i tako dalje, i tako dalje. Sada, kada nova politička romansa između demokrata i socijalista samo što nije objavljena, svi mogu «na svoja radna mesta» – što bi rekao bivši lider jedne od partija u budućoj koaliciji. Nakon svega, vredi se zapitati kakva je korist od onolikog femkanja oko sastavljanja vlade, onolikog taktiziranja, osim toga što neko dobija fotelju više, a neko fotelju manje. Koristi ipak ima, a ona se jednostavno može obrazložiti – Srbi su se malo igrali politike i taj trening može im dobro doći kada sa domaćeg izađu na inostrani teren.
Naime, donedavno su naši političari na svetske konferencije išli pravo iz seoskih zadruga u kojima je u diskusijama redovno pobeđivao onaj najgrlatiji i onaj što može da dobro baca kamena sa ramena. Takav odabir ljudi koji su nas predstavljali na inostranom terenu rezultirao je opštom dezorijentisanošću naših predstavnika, koji su za konferencijskim stolovima neretko delovali kao da su pali sa Marsa. No, došla su nova vremena. Sada se ni vlada ne može napraviti bez malo femkanja i namigivanja, za šta treba imati strpljenja i takta, smisla za trgovinu i obdarenosti za dugo lupanje glave oko teških političkih formula. Naime, politika je komplikovana disciplina i teško se tu stvari mogu rešavati kao u ringu – nokautom. U demokratskoj politici je veoma retko da neko nekoga baš nokautira, već se ide na boksovanje u svih dvanaest rundi i na pobedu na poene. Za takve stvari treba imati izdržljivosti. Demokratski lideri poput Pašića bili su čuveni baš zbog svoje osobine da sede, čekaju i kombinuju, te su pobeđivali tako što se konkurencija zamarala od silnih pregovora. Donedavno je majstor takve politike bio Koštunica, koji je svoje protivnike bacao na kolena tako što ih je terao da ustanu od stola i istrče u hodnik, gde su se po pravilu spoticali o prvu prepreku. Sada je Tadić pobedio Koštnicu upravo njegovim oružjem – beskrajnim strpljenjem i veštom kombinacijom pragmatičnog legalizma, koji se stavlja u funkciju sopstvenih političkih interesa, gde je Alimpiću zapao nezgodan deo posla. Ali, to je politika kao umetnost mogućeg, rekao bi Bizmark. Konačno, svi igrači na domaćem političkom terenu, bez obzira na to da li pripadaju Tadiću, Koštunici, Dačiću ili Palmi, iz femkanja oko sastavljanja vlade izašli su mnogo utreniraniji za teške političke rabote i za složene političke kombinacije, što će im svakako poslužiti kada odu na inostrani teren, gde više neće onako prostodušno i naivno dozvoljavati da ih ponese trenutak, pa da im lukavi diplomati pakuju gotova rešenja. Sada ćemo i mi imati prekaljene vukove političkih „igara bez granica“, jer smo kolektivno nešto naučili. Zato, čitav onaj galimatijas oko sastavljanja vlade treba posmatrati i sa korisnije strane. Našim političarima je naprosto bio potreban takav dril pregovaranja, usaglašavanja interesa, traženja kompromisa, i pravljenja taktičkih varijanti – što bi rekli fudbalski treneri. Valjaće im to kad odu u beli svet. Na neku od onih mnogobrojnih konferencija na kojima će se, po ko zna koji put, odlučivati o sudbini naše male države. Jer ko je uspeo da u pregovorima napeca Dačića, sve sa njegovim političkim prtljagom iz prošlosti, mora da je politički mađioničar. I mora da može da ponovi istu magiju svaki put kada otadžbina pozove na dužnost.