Triput sam video Sašu

Nedeljno prepodne pokvario mi je tvit Saše Jankovića kojim je ustvrdio da sam tražio funkciju u njegovom pokretu, a da on na to nije pristao. Šta li ga je navelo da to napiše? Koju on korist može imati od pokušaja moje diskreditacije na prilično degutantan način?

I zašto uopšte novi „lider opozicije“ naprasno i prizemno odgovara na jedan od mojih mnogobrojnih kritičko-ironičnih tvitova o našoj političkoj sceni? Ubrzo sam shvatio mogući odgovor na ta pitanja, jer je usledila salva „lajkova“ Jankovićevih tvrdnji od strane onih koji uopšte ne poznaju mene, a vrlo verovatno ni njega.

„Lideru“ se veruje na reč, njegova se ne dovodi u pitanje, istina tu uopšte nije važna. Očigledno Janković želi baš takvu podršku, a ne podršku mene i drugih koji, gle čuda, postavljamo i neka pitanja, kritikujemo, dajemo i (kontra)predloge. On, naravno, kao i svako drugi, ima pravo da vodi politiku koju želi, da bira saradnike i sledbenike kakve želi, da se javno i tajno grli i ispija kafe s kim god hoće, ali nema pravo da iznosi neistine. To pravo nema niko pa ni političko „manje zlo“ i najnovija srpska opoziciona nada.

S Jankovićem sam se upoznao na njegovu inicijativu još dok je bio ombudsman. Tokom sastanka 21. oktobra prošle godine u kancelariji Zaštitnika građana u Deligradskoj ponudio mi je radno mesto u svom kabinetu, koje je ostalo upražnjeno odlaskom Dragana Janjića u novinsku agenciju Beta. Ja sam ponudu prihvatio, ali Janković sopstveni predlog nije realizovao niti mi se javljao narednih par meseci. Drugi put smo se sreli 26. januara, opet na njegovu inicijativu, u mom stanu, u Zrenjaninu. Uz nemušta objašnjenja da ipak nije bila dobra ideja da me angažuje u kabinetu Zaštitnika građana pred sam kraj svog mandata, predložio je saradnju tokom i nakon kampanje za predstojeće predsedničke izbore. I na taj predlog sam pozitivno odgovorio, jer sam svakako nameravao da glasam za njega. Volonterski sam mu pomogao onoliko koliko sam znao, umeo i dobio prostora u kampanji koju su neki drugi ljudi osmišljavali i vodili. Naš treći i poslednji susret, taj o kojem Janković tvituje, dogodio se 12. aprila u njegovom stanu, opet na njegovu inicijativu. Zahvalio mi se tada na pomoći koju sam mu pružio u kampanji i rekao da me vidi među svega nekoliko plaćenih lica u budućem sekretarijatu svog budućeg pokreta.

Odgovorio sam mu da to nije rešenje koje me interesuje i da jedino što može da me motiviše da se priključim bilo kojoj političkoj organizaciji jeste mogućnost da u njoj budem donosilac odluka. I to je najvažniji momenat ove priče: moj kurtoazni način da odbijem mesto tehničkog lica Janković izgleda nije razumeo, ali nije ni odbio kako sada tvrdi, već naprotiv, obećao je da će se potruditi da me uvede u rukovodstvo pokreta. I onda mi se opet, po drugi put u pola godine, nakon najavljene saradnje više nije javljao.

Ukratko rečeno, politika zaista podrazumeva izvesnu plastičnost stavova i njihovih tumačenja, ali tu njenu osobinu Janković je, opisujući naš međusobni odnos, doveo do nivoa ljigavosti. On je verovatno prepoznao pogodnu priliku da preko mojih leđa još jednom odglumi moralnu gromadu koja ne trguje funkcijama, jer nema svedoka naših susreta, razgovora i ukupnog odnosa, osim možda Biljane Lukić, koja mu je u jednom periodu bila „oficir za vezu“, a onda se naglo iz te uloge povukla, o čemu gromoglasno ćuti. Oni koji su Jankovićeve tvrdnje o meni pozdravili možda nisu primetili da je to isti model „moralnosti“ i „principijelnosti“ pa čak i javnog nastupa koji neguje Aleksandar Vučić, od koga takođe svi jadni nešto traže, a on im, tako uzvišen, ne da.

Mnogi će reći da je ovo trebalo džentlmenski rešiti bez uplitanja javnosti jer ovakve diskusije pomažu aktuelnom režimu. Ja, ipak, više volim izrečenu istinu nego ćutanje na svoju štetu, zarad koristi loših opozicionara. A Saša Janković, ako nastavi svoje postizborno ponašanje koje se ukratko može opisati kao (nepotrebna) greška za greškom, ima sasvim dobre izglede da u Srbiji doživi sudbinu Miodraga Lekića u Crnoj Gori: brz put od velike opozicione nade i dobrog rezultata na predsedničkim izborima do jednog od mnogih marginalnih, sujetnih liderčića.

(*Naslov po motivima pesme Đorđa Balaševića)

Autor je sociolog