Aleksej Kišjuhas Nauka sociologije u svojoj bašti odgaja i zeleniš pod imenom „sociologija sećanja“. Ova mlada disciplina, odnosno politika sećanja kao njena strukovno/u struku uža sestra, beše i temat novog broja zagrebačkog časopisa „Diskrepancija“. Kako stoji u objašnjenju temata, u Hrvatskoj (što, kao po pravilu, važi i u Srbiji, samo uvećano dva do četiri puta) ne postoji konsenzus oko evaluacije istorije od 1941. naovamo. Tada se u sećanja meša politika. Društvo/politika utiču ne samo na to kako percipiramo sadašnjicu već i na to kako se pamti prošlost. Posebno ona nedavna. Nije ovde reč o relativizmima poput onih o pobednicima kao piscima istorije – kao da se radi o književnosti, ne nauci – već o našim individualnim osećajima za prošlo(st). Reč je o našem ličnom sećanju. Valja istaći i kako čitave zajednice neguju određeno sećanje. Kada su ove zajednice u sukobu, sukobljavaju se i njihova sećanja. Štaviše, one mogu ući u sukob zbog ovog sećanja, te voditi novu bitku kako bi nametnuli sopstveno sećanje kao jedino istinito.
Kako navodi istoričar Pjer Nora, sećanje, kao i jedan osećaj kontinuiteta, poseduje svojstvo taloženja na određenim mestima. Ulice su jedno takvo mesto. Jer, ulice i njihovi nazivi su sredstva svakodnevne komunikacije, jesu onaj stabilni topos na osnovu kojeg se nešto određuje kao „blizu“, kao „iza“, kao „tamo“ i kao „kući“. Imena ulica, osim što pomažu poštarima da efikasnije podele račune za telefon i struju, služe i kao referentne tačke na osnovu kojih promišljamo prostor. Najjeftinije fotokopiranje je na kraju ulice te-i-te, parovi se sastaju na trgu tom-i-tom, ulica ta-i-ta ovog leta ima najpopularnije kafiće i diskoteke, a u frizerskom salonu u ulici toj-i-toj su najbolji tračevi. Ulice su ona stabilnost, ona tačka oslonca, koja pomaže da objasnimo nešto sebi i drugima i, uopšte, snađemo se u kosmosu. Pojedinci, porodice i njihovi stanovi, dragstori, apoteke, fontane, garaže, topole i lipe, „ušoreni“ su u našim glavama i po tome kako su ušorene ulice.
Ovu činjenicu prepoznaju i vlastodršci. I svesni su, mada retko poznaju teoriju iza toga, kako su ulice resurs: jedno instant upisivanje u istoriju i jedna besplatna reklama svaki put kada neko nekome treba da saopšti određenu prostornu odrednicu. Samim tim promene vlasti udžbenički predvidivo sobom donose i nove nazive ulica. Na ovom mestu valja prizvati ono što se naziva politikom sećanja. Jer, kontrola nad ulicama, kontrola je nad jednim delom sećanja. Nije preterano nazvati to orvelovskim novogovorom – reči koje su u svakodnevnoj, veoma čestoj i veoma značajnoj upotrebi nisu više Maršala Tita, Ive Lole Ribara ili AVNOJ-a, već Cara Lazara, Hilandarska i – Zorana Đinđića ili Ratka Mladića.
Izmena naziva ulice ponekad izazove burne emocije upravo zato što čeprka po nečijem sećanju. Što je sećanje svežije, to je odgovor jači. Novi Sad je bio posebno atraktivan poligon za treniranja konfliktnih sećanja: od Zorana Đinđića, i Slobodana Miloševića, do nesrećnih Blagoja Parovića i Džona Lenona koji su se, nažalost, morali sukobiti na novosadskom naselju Liman. Jedino se, zbog neznanja i odsustva sećanja, „provukla“ kontroverzna anarhistkinja Ema Goldman. Danas se ovo dešava u Beogradu, te se kao simboli prepiru „Đinđić“ i „Mladić“, a sve preko grbače AVNOJ-a. Ovo je posebno žalosno, jer da je sećanje na AVNOJ bilo snažnije, verovatno ne bi bilo svega onoga čemu je Mladić simbol.
Želja za uticajem na sećanje standardno je mesto politike. Istovremeno, mogu se razumno braniti zamisli prema kojima je politički inicirano (u)lično sećanje na određene pojedince ili dešavanja jedna dobra stvar. Sasvim je okej da vlast (po)želi da građanima usadi sećanje na Alberta Ajnštajna ili Čarlija Čaplina. Ali, sama promena imena ulice sobom nosi jedan drugi bezobrazluk, pored ovog orvelovskog. Ovo je šamar i niski udarac onome ko je ovu ulicu izgradio, odnosno ko joj je prvi dao ime. Pravilo, zapravo, mora biti vrlo jednostavno: ko je ulicu napravio, taj neka joj daje ime. I neka se ono ne dira. Kada Nenad Bogdanović, Maja Gojković i ostali naprave ulicu – neka je nazivaju po volji. Mogu je nazvati po imenima svoje dece, svojih supružnika, ljubavnika ili frizera, svejedno. Ko je realno doprineo nastanku/izgradnji određene ulice, taj neka kumuje. Vrhunski je neučtivo samo doći i promeniti tablu ili lepiti papir. A potom bi bilo zanimljivo pobrojati ima li više careva ili maršala, lola ili Hilandara.