U zemlji penzionera

Milinko Bujišić Razmišljam ovih dana, ne znam zašto, o sudbini moje generacije, o čije su se glave obijali svi problemi ove zemlje. I sada, kada smo već uveliko u penziji, i kad bi trebalo da se odmorimo od svega i da osetimo bar malo zadovoljstva od našeg minulog rada, neka sudbina ponovo nam je gurnula u ruke našu državu, sa svim njenim problemima.
Sećam se, kao da je juče bilo, početaka naših briljantnih karijera, kada su nas, posle onog velikog rata, pokupili po šumama i livadama, odvojili od goveda i od ovaca i uterali u škole, kako bi preko nas iskorenjivali nepismenost, a od nas pravili graditelje ratom porušene zemlje. Sećam se i našeg učitelja, koji je bio među najmlađima u našem razredu, a koji je, po nekakvoj partijskoj kazni, odnekud poslat da nas opismenjava. Mene su pred polazak u školu oženili da bih bolje radio i bolje učio. Pokazalo se da su moji roditelji bili u pravu, jer smo svi mi oženjeni bili bolji i disciplinovaniji đaci. Smlatio sam slova i brojeve za dve godine i znao sam se potpisati kao malo ko u mom selu.
Koliko god da smo bili nesrećni što su nas silom zakona terali u škole, kasnije se pokazalo da se sa školom ništa nije moglo meriti i da smo, kao školovani ljudi, mogli da radimo gde hoćemo i šta hoćemo, od najobičnijih do najsloženijih poslova u državi.
Opismenjeni i naučeni, raspoređivani smo na mnoge teške državne poslove. Gradili smo socijalizam i istovremeno izgrađivali sebe; gradili puteve, mostove, hidrocentrale, univerzitete i sve čega nije bilo; pa smo onda gradili plansku, pa tržišnu privredu; pa samoupravni socijalizam, pa komunizam, pa postkomunizam. Na kraju, zapalo nam je da gradimo i kapitalizam, koji nismo baš voleli. Nema sistema koji nismo gradili i izgradili.
Konačno je, mislili smo, kao dar od boga, kao priznanje od zakona, stigla zaslužena penzija. Mnogi, nažalost, nisu stigli da osete svu lepotu te reči, da osete to stanje duha kad mislite da iza sebe imate grandiozno delo, a ispred sebe mlade generacije koje će to delo da nastave.
Međutim! Kao i svaka zabluda koja dugo traje ali joj ipak dođe kraj, tako dođe kraj i našim zabludama o mirnom i srećnom završetku naših karijera. Pokazalo se da mlade generacije, u koje smo mnogo verovali i mnogo ulagali, ne mogu da nastave naše delo. Odnosno, ne mogu ovu zemlju da vode dalje odavde, prema Evropi, niti da je zadrže ovde gde jeste, u njenim međunarodno priznatim granicama. Pokazalo se, zapravo, da naš put niko ne zna da nastavi, a svoj put ne ume da započne.
I, šta sad? Nema nam druge nego da mi, penzioneri, napustimo klupe u parkovima, da zasučemo rukave i ponovo povedemo ovu zemlju najboljim putem za sve nas. Mi znamo da to možemo i umemo, a znaju i mlade generacije, koje su nam na izborima pružile šansu da svoje grandiozno delo dovedemo do kraja.
Bez obzira na to što smo umorni, pomalo i potrošeni i načetog zdravlja, to poverenje nam daje snagu da nastavimo da vodimo ovu zemlju, uvereni da to niko drugi bolje ne ume niti može. Svi dobro znamo da za to treba i ogromno iskustvo i znanje, a mi toga imamo napretek.
Kao i sva živa bića koja se opamete kad ostare, tako i mi više nećemo biti ludi i naivni. Niko nas više neće navući ni na povelje, ni na zanhvalnice, ni na odlikovanja, ni na udarničke značke. Toga su nam pune fioke i ormari. Mi moramo da odredimo cenu našeg angažovanja, a već sada mogu da kažem da ona neće biti mala. Spasavati ovu zemlju po ko zna koji put nije nikad bio lak posao, a pogotovu sada, kad se našla na raskršću svetova, kad se ne zna gde je napred a gde nazad, kad ne zna šta je gore a šta bolje.
Pored povećanja penzija koje moraju biti veće od plata, mi ćemo tražiti da imamo i druge prinadležnosti. Najpre ćemo tražiti od vlasti koju ćemo instalirati da mi, penzioneri, spasitelji naroda i države, imamo prednost u školovanju i svakoj vrsti stručnog usavršavanja u zemlji i inostranstvu i prednost prilikom zapošljavanja. Tražićemo da nam se na raspolaganje i upravljanje dadnu sva javna preduzeća i svi fondovi, sve banje i drugi zdravstveni centri za rekreaciju, revitalizaciju i rehabilitaciju, koji su sada zaposeli mladi ljudi, i da nam se sva ta aktivnost i sve izgubljeno vreme dobro plati.