U zmijskom gnezdu

Medijsko-stručna rasprava oko činjenice da je Uprava kriminalističke policije MUP-a Srbije protivustavno pre par dana naložila praćenje listinga razgovora potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića i predsednika Srbije Tomislava Nikolića, fokusira se, nažalost, mahom više na to ko radi za koga i zašto baš sada, nego na suštinu problema – na protivustavnost dela.

Činjenicu da je deo MUP delovao protiustavno potpuno su marginalizovali i sami „objekti“ praćenja – Vučić i Nikolić. Za razliku od njih, poverenik Rodoljub Šabić i ombudsman Saša Janković ponovo ukazuju na srž problema koji i ova afera (pogrešno nazvana srpski Votergejt, jer tamo je državni vrh prisluškivao druge) potencira – nezakonitost rada određenih institucija sektora bezbednosti, to jest odsustvo demokratskog nadzora nad njima.

U Srbiji je 2003. ubijen premijer, a ubice su bile iz delova nekontrolisanih službi. Ova afera morala bi i zato da bude shvaćena kao sirena za uzbunu da se konačno prizna koliko je opasno ovo stanje u Srbiji, izazvano odsustvom demokratskog nadzora nad sektorom bezbednosti, na šta i organizacija na čijem sam čelu, Centar za evroatlantske studije, uporno podseća.

Predsednik Nikolić oglasio se oko ovog velikog problema tek kada se nekontrolisani sektor bezbednosti drznuo da neustavno prati njega i ministra odbrane, koordinatora rada svih službi bezbednosti i prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića. Nedavno je obelodanjeno, i niko nije demantovao, da se u Srbiji, na ovaj ili onaj način, prati privatna komunikacija oko 400.000 građana, od čega navodno „samo“ 15.000 legalno. I brojka od „samo“ 15.000 je takođe diskutabilna, imajući u vidu nedavne presude Ustavnog suda oko neustavnosti pojedinih odredbi zakona o osnovama rada Vojnoobaveštajne i Vojnobezbednosne agencije, koje predviđaju da direktor agencije, a ne sud, odobrava primenu mere nadzora nad komunikacijama građana, te neusklađenosti Zakona o krivičnom postupku s Ustavom Srbije, koji u Članu 41 izričito kaže da samo sud može da donese odluku o odstupanju od ustavne garancije o tajnosti komunikacija.

Vučić nadalje, bez dovoljno dokaza, pre nego što je i zvanična istraga otvorena, ide po medijima i tvrdi da tajkuni hoće da ga ubiju. Ko god da je i kakve namere imao, makar i ubilačke, mogao bi se na sudu izvući pozivajući se na nezakonitost prikupljenih dokaza, što on vrlo dobro zna. Ostaje i pitanje zašto SNS s ponosom ističe „lojalnost“ novoizabranog rukovodstva BIA u ovom slučaju. Njen rad koordinira aktuelni ministar odbrane, čime je i potvrđena namera limitiranja njene autonomije i uspostavljanja pune partijske umesto demokratske kontrole nad njenim radom.

Ovako gledano – Vučić pre svih – izgleda kao onaj dečko što je tri puta vikao vuk. Nikog još nije definitivno osudio za korupciju, a toliko je jahao na toj temi. Istovremeno, Vučić o institucionalnom jačanju i nezavisnosti institucija, kao jedinoj logičnoj meri u sistemskoj borbi protiv korupcije, pritom nikad reč nije rekao. Možda on ni u samoj SNS, a kamo li u celoj Vladi, nema podršku taman i da ima nameru, pa se malo brani ovom aferom. Ni on sam nije nešto mnogo rekao da je potrebno i sektor staviti pod demokratski nadzor, a samo priča da njega ništa neće zaustaviti i da će država pobediti. Postoji razlika u tome da li se misli na jaku autoritarnu državu, vojnu huntu ili demokratsku državu.

Poražavajuća je i činjenica da predsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić smatra da ovaj skandal nema nikakve veze s njim. Očito je, nažalost, da i serija nedopustivih dešavanja u i oko MUP-a Srbije, čiji smo ovih dana svedoci, počev od Vranja i Kragujevca preko Beograda pa do pobune dela policijskih sindikata takođe „nema veze“ s resornim ministrom.

Šta li će tek biti u MUP-u ako Vlada, u skladu sa obećanjima koje je državni vrh dao Klintonovoj i Eštonovoj, krene da demontira MUP-ove strukture po Severu Kosova? Hoće li one tek tako pristati na to? Šta će im VBA reći šta da rade? Iskreno, nije mi jasno odakle zapadnjaci, koji su tokom prošle nedelje bili u Beogradu, crpu svoj optimizam oko nove Vlade i Kosova. I pre ovog srpskog kontra-Votergejta bilo je toliko dokaza da je stanje u sektoru bezbednosti u Srbiji zabrinjavajuće – organizaciono i kadrovski.

Ovo drugo se mnogo ređe spominje, ali ako se obrati pažnja ko je na čelu Generalštaba i VBA, kakve su im kosovske biografije, može se pomisliti da pozadina afere kontra-Votergejt može lako da bude i zbog namere Vlade da iskorači u dijalogu sa Prištinom.

Autorka je direktorka Centra za evroatlantske studije