Ukinite radnu obavezu

Taj gest države bio bi potvrda iskrenosti poziva Borisa Tadića. Poznato je da na severu Kosova važi radna obaveza nametnuta opštinskim i državnim službenicima kao i zaposlenima u privatnim preduzećima, u okviru koje su oni dužni da učestvuju u blokadama puteva.

Država Srbija nije prestala, i ne treba da prestane, sa finansiranjem postojećih institucija na severu Kosova koje brinu o zdravstvu, socijalnoj zaštiti i obrazovanju. One ne mogu, bar ne još, da se smatraju „paralelnim“ institucijama. Ali činjenica da država Srbija daje plate u tim ili drugim institucijama ne znači da poseduje i ovlašćenja da ljude dovodi u sukob sa KFOR-om kao najmoćnijim vojnim savezom na svetu, sve u formi radne obaveze. Ako je državi do provociranja oružanog sukoba sa KFOR-om, onda neka za to koristi profesionalne vojnike koji su plaćeni i obučeni za to.

Političari u Srbiji (prvenstveno ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić) morali bi odmah da obustave predstavljanje tenzija sa KFOR-om kao sukob sa kosovskim premijerom Hašimom Tačijem, što polako postaje deo njihove sve neodgovornije predizborne retorike.

Tek kada Srbija ukine radnu obavezu koja služi sukobljavanju sa KFOR-om, i kada se prestane sa neformalnim pritiscima na građane severa Kosova, koji dolaze od strane pripadnika srpskih službi bezbednosti, biće moguće jasno artikulisati probleme sa kojim se Srbi suočavaju i racionalno razmotriti moguće mehanizme za njihovo rešenje. Ukidanjem radne obaveze biće moguće i jasnije razlučiti da li je pobuna iskrena i slobodna artikulacija nezadovoljstva Srba sa severa, ili je i kombinacija opasnih manipulacija koje ne dolaze samo iz centralne Srbije već, sve je očitije, i iz Rusije. Posebno zabrinjava prisustvo ekstremnih nacionalista i nasilnih „patriotskih“ organizacija na barikadama koji dolaze iz centralne Srbije, Republike Srpske i Crne Gore. One su korišćene za provokacije i širenje nasilja i sukoba po raznim osnovama (etničkim, seksualnim, sportskim…), od strane delova tajnih službi, kako tokom devedesetih po regionu tako i posle petooktobarskih promena u Srbiji (za vreme Parade ponosa 2010, na primer).

S druge strane, Vlada Kosova, u kojoj izabrani predstavnici Srba aktivno učestvuju, ne primorava Srbe južno od Ibra da se izlažu takvim opasnostima. Korak po korak, obe strane doprinose poboljšanju situacije. Dugo očekivana obnova srpskog groblja u Prištini, na primer, u Srbiji je prošla neprimećeno.

Srbi sa severa Kosova moraju razumeti da je Srbija u teškom ekonomskom stanju, i da im ni smrzavanje i ranjavanje na barikadama neće pomoći da zaustave skorašnju drugačiju preraspodelu sredstava koju Srbija ubira od PTT i drugih usluga na Kosovu. Bez primirja i dijaloga, i opcija da deo od tih prihoda ubuduće ostane, ne u sve tanjem budžetu RS, već i direktno na severu Kosova ostaje mala. Srpski budžet, koji i dalje treba da bude izvor finansiranja određenih institucija na severu Kosova (obrazovanje, socijalna zaštita, zdravstvo), biće sve tanji bez dalje podrške, bespovratne i u vidu kredita, koja dolazi sa Zapada. Srbija je, zbog svog stava prema situaciji na severu Kosova, došla na korak od oružanog sukoba sa tim istim Zapadom. U međuvremenu, obećane finansijske pomoći od Ruske Federacije nema nigde na vidiku.

Država Srbija i građani na severu Kosova treba da budu svesni da zapadna međunarodna zajednica gubi strpljenje i da će u dogledno vreme, u cilju održavanja svog kredibiliteta, verovatno pribeći i oštrijim merama. Najnoviji predlog Karla Bilta, švedskog ministra spoljnih poslova, o dodatnim razgovorima za sever Kosova, koji nije oberučke dočekan ni na samom Zapadu, nećemo moći ni da razmotrimo ako se sadašnja situacija hitno ne promeni.

Autorka je direktorka Centra za evroatlanske studije iz Beograda