Aleksej Kišjuhas Na pitanja o koncertu Cece Ražnatović povodom dočeka astronomski pogrešne Nove godine čula se stara odvratna maksima kako se o ukusima ne raspravlja. Juka Gronov sa katedre za sociologiju Univerziteta u Upsali (Švedska), proslavio se upravo raspravljanjem o ukusima – sociologijom ukusa. Zaista, o čemu ćemo raspravljati ako ne o ukusima? U prilogu produkcijske grupe „Mreža“ iz 1999. godine čula se odlična misao: možda o ukusima ne vredi raspravljati, ali definitivno postoji slatko, slano, ljuto i kiselo, pa i gadno, odvratno, bljutavo i nesvarljivo. Činjenica da zbog specifične evolucije ljudskog mozga svaki čovek ima jednako pravo na mišljenje ne znači da je svako ljudsko mišljenje jednako vredno, ispravno i dobro. Nije ovo usmereno protiv Cece, već protiv svake relativizacije objektivno loših ukusa, ideja i vrednosti. Kako je to frontmen benda Red Union primetio – nije li indikativno što izgovarači o-ukusima-se-ne-raspravlja mantre redovno imaju najgore i najdosadnije ukuse?
O ukusima je potrebno raspravljati, a posebno je to zanimljivo činiti ne samo u muzičkom, već u aktuelnom predizbornom slučaju. Postoje i politički ukusi, te i stranke po kampanjama demonstriraju ukuse za određene teme, glasače, etike i estetike. Jedna od omiljenih je posebno razvijen ukus za domaćine i domaćinskost. Posredi je romantičarska iluzija o ruralnoj predmodernoj Srbiji i igranje predizbornog strip-pokera na kartu iskrivljenog kolektivnog sećanja kao izlaza iz aktuelne nezadovoljštine. Većina stanovnika Srbije živi u gradu i ne bavi se poljoprivredom, ali zbog nedavnosti procesa industrijalizacije/urbanizacije i osobine da se dobre stvari pamte, a loše zaboravljaju, ova slika još uvek se nudi kao dobar ukus. A istina je ta da su se male, izolovane i samodovoljne jedinice od više porodica na okupu i jednim domaćinom kao bogom & batinom raspale ekonomski, socijalno, kulturno – i dobro je što je tako. Nasuprot romantičnoj slici o rumenom brkatom domaćinu među šljivama stoji realn(ij)a slika međugeneracijskih i imovinskih konflikata, brutalne dominacije, eksploatacije i nasilja u porodici. Mitološki hvaljena domaća rakija zapravo podrazumeva odsustvo svakog ozbiljnog znanja o hemijskom procesu destilacije i odsustva većine higijenskih standarda. Mitologizovano zdravlje i demografska plodnost domaćinske porodice zapravo znači prokreativni seks pod ugašenim svetlima i gomilu dece bez šanse za uravnoteženu ishranu i obrazovanje. Dokle da ovo budu ukusi koji se nude kao vredni ili legitimni?
Jednako omiljeni ukus koji se percipira kao antipod spomenutoj domaćinskosti jeste predizborni ukus za mlade. Pojedine partije insistiraju na mladima kao skupini koju se zapitkuje za mišljenje i gura napred, ispred ostalih. Sopstvena vrednost reklamira se posedom hordi mladih u svojim stranačkim redovima. Ispušta se iz vida kako je mladost biološka kategorija koju takođe niko od nas nije birao, poput pola ili boje kože. Favorizacija određene dobne skupine jednako je diskriminatorno fašistoidna kao i favorizacija određene rase. Samo zato što na mladima svet ostaje istovremeno ne znači da ostaje u dobrim rukama. Mladi ljudi upali su na tribinu na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu uz nacistička salutiranja, mladi ljudi prebijaju se i ubijaju po stadionima. Mladi ljudi su najpasivniji u prihvatanju i najagresivniji u praktikovanju (ama baš) svega što im se stavi pod nos. Bake sadašnjih mladih Iranki sećaju se doba kada nisu morale biti umotane u crno i pod feredžama, i one se aktivno bore da postojeće stanje izmene. Zapravo, sama biološka kategorija mladosti ne znači ništa, a posebno ne rezerviše pojedinca za ispravnije mišljenje od mišljenja onih sa nešto većim brojem pređenih životnih kilometara. Na kraju krajeva, svaka kampanja usmerena „na mlade“ u startu je osuđena na neuspeh. Mladi (kao i „sredovečni“ i „penzioneri“) isuviše su međusobno heterogeni da bi im istovrsna kampanja odgovarala. Student rodom iz Vranja, nezaposleni/besposleni panker, računovođa u preduzeću pod stečajem, automehaničarev šegrt, sin sveštenika i/ili ratnog zločinca, PR ili odnosilac s javnošću – svi oni mogu imati 25 godina i niko od njih neće prepoznati sebe u univerzalnoj kampanji sa ukusom „za mlade“.