Upotreba žrtava nasilja

Nadežda Radović Kada sam 1994. u okviru SOS telefona za žene i decu žrtve nasilja otvorila prvu žensku sigurnu kuću u SRJ, ili kako smo se već zvali, za žene i decu žrtve nasilja, maštala sam da država jednog dana preuzme ovaj rizičan, težak, zapravo posao na kome se lako sagori. Posla sam se prihvatila jer sam znala da problem mora postati društveno vidljiv, da bez dobre argumentacije, podataka, iskustava, statistike… nećemo uspeti. Te prve sigurne ženske kuće funkcionisale su sedam godina, sa jako malim sredstvima. Imale smo Caritasove donacije da platimo kiriju privatnim gazdama. Gotovo sve ostalo (hrana, odeća, ogrev, igračke, sredstva za higijenu) stizalo je od organizacija koje su delile humanitarnu pomoć. Žene su i same privređivale. Uvek, pa i među žrtvama nasilja, nađu se aktivistkinje: sadile su bašte, gajile koke nosilje, tovile piliće, prodavale second hand odeću, pačvork prekrivače i jastučnice napravljene od stare robe… Septembra 1998. iskustva stečena u ovom projektu predstavila sam u knjizi „U traganju za ženskim sigurnim mestom“. Knjiga je poslužila kao štivo za edukacije policajaca, nekih centara za socijalni rad, ljudi iz sudova, tužilaštava i sudova za prekršaje. Potonji slični projekti u Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji i Bosni i Hercegovini koristili su je kao priručnik za organizaciju rada u sigurnoj ženskoj kući.
Kada je na čelo Sekretarijata za rad, zapošljavanje i rodnu ravnopravnost u Izvršnom veću AP Vojvodine došla Jelica Rajačić Čapaković, ideja sigurne ženske kuće je dobila pravu promoterku. Jelica je pronašla investitora projekta – JP „Poslovni prostor“, dnevno vodila pregovore i rešavala brojne probleme. Arhitekta Radoje Cvetkov osmislio je prostor u kome će žena i noću, kad ne može da spava, imati gde da se skloni i razmišlja, u kome će deca moći da viču, skaču i igraju se i pri tom nikome ne smetaju, ali i prostor u kome će učiti u miru. Kad je sve bilo gotovo, a raspored političarki bio malo drugačiji, gospođi Maji Gojković trebalo je pet meseci da preko rebalansa budžeta unese nameštaj u kuću, a još četiri da preda ključeve Sigurne ženske kuće direktoru Centra za socijalni rad, jer trebalo je to uraditi uoči izbora ne bi li se dobio neki poen i preko grbače pretučenih žena.
Izgubljena je čitava godina da se edukuje kadar koji će raditi sa ženama i decom žrtvama nasilja, da se u radionicama prođe kroz situacije sa kojima će se ova institucija suočavati. Da su centri za socijalni rad bili sposobni i senzibilni da otvore sigurne ženske kuće, oni bi to uradili. Ali, nisu bili u stanju. Zato su sigurne ženske kuće bile projekti feminističkih nevladinih organizacija. Feministkinje su se poprilično namučile da naprave male pomake u funkcionisanju centara za socijalni rad kako ove institucije ne bi radile na štetu žena žrtava nasilja.
U jednom od novinskih tekstova povodom otvaranja sigurne ženske kuće u Novom Sadu piše: „Unutar sigurne ženske kuće stanovaće kućepaziteljka koja će voditi računa o redu i miru“. Ova rečenica pokazuje da onaj ko organizuje život i rad u sigurnoj ženskoj kući nema pojma pred kakvim problemima stoji. Da li jedna kućepaziteljka, sve da ima i diplomu psihologije, može da pokrije dvadeset četiri časa radnog vremena? U sigurnim ženskim kućama pokušaji samoubistava, ubistava i premlaćivanja dece, fizička razračunavanja među ženama uvek su otvorena mogućnost. Oni koji su prošli kroz porodično nasilje, često i kroz torture, nisu ostali netaknuti. Žene koje zatraže utočište u sigurnoj ženskoj kući uglavnom su prethodno iscrple svoje kapacitete, njima je potreban dug odmor da se saberu, oporavak da povrate poverenje u ljude, da ponovo zavole vlastitu decu. Neke se, nažalost, nikada neće oporaviti. Zato stavka da žena može ostati u sigurnoj ženskoj kući tri meseca nema nikakvog smisla. Može se svaka tri meseca vršiti evaluacija oporavka žene i dece, uvoditi mere osamostaljivanja, ali se birokratski ne može odrediti koliko žena treba da ostane u SŽK. Oporavak traje najčešće onoliko koliko je trajalo nasilje.
Sve u svemu, ponavljanje logike institucija u sigurnoj ženskoj kući je kontraproduktivno. Baš zbog toga su u Austriji i Italiji ove institucije nastale na taj način da je država dala materijalni okvir feminističkim projektima. Feministkinje su ni iz čega stvorile sigurne ženske kuće, zašto ne bi bile u stanju da rukovode institucijama koje su napravljene da reše isti taj problem?