Uterivanje u lošu bajku

Vuk Stambolović U psiho-socijalnoj baruštini u kojoj živimo tek povremeno se javi poneki talasić. No, on se veoma brzo zakloni, najvećma drekom kojom i formalni i samozvani čuvari truleži gledaju da, ne samo taj talasić nego i talasanje uopšte, po ko zna koji put predstave kao nešto pogubno i suprotno nekom ovdašnjem nepostojećem zajedničkom interesu.
Upravo to se dogodilo i sa diskusijom ambasadora Andreasa Cobela na sastanku Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji. Naime, ambasador je rekao nešto što se ovde, uglavnom, ne govori javno i, po poznatom obrascu, njegova se diskusija najednom transformisala u nešto sasvim jednostavno i jednoznačno – u poruku koja je protiv „Nas“.
Kada bismo, međutim, racionalno razmotrili šta je ambasador predočio učesnicima Foruma, uvideli bismo da je njegova poruka daleko složenija.
Prvo, pomenuvši temu koja se ovde nameće kao pitanje svih pitanja, ambasador je izložio mišljenje da je, umesto insistiranja na tome da granice Kosova budu deo granica Srbije, bolje raditi na tome da i Srbija i Kosovo budu za 20 do 25 godina u EU. Ovim mišljenjem otvara se specifičan pristup teškom problemu Kosova, pristup koji zadovoljava suštinski interes svih strana, a pogotovo interes ljudi koji se na Kosovu osećaju ugroženim, kao i onih koji su sa njega izbegli. Pridruživanje EU, osim toga, nije samo stvar realne politike, nego i stvar zdravog razuma. Potrebno je, zaista, angažovati se upravo u tom smislu i ozbiljno raditi da period pripreme za to pridruživanje, i kad je reč o Srbiji i kad je reč o Kosovu, bude što kraći. Zašto su ovdašnji političari kojima su usta puna Evrope prevideli ovaj pristup, ne samo u diskusiji ambasadora Cobela nego i u svojoj strategiji za rešavanje pitanja Kosova? Da li je pridruživanje Srbije EU zaista njihov politički cilj?
Drugo, ambasador je obznanio da ovdašnji političari nisu ponudili nikakav koncept za reintegraciju Kosova. Obznanio je, štaviše, da oni ne umeju da objasne ni šta zapravo znači njihovo rešenje za Kosovo, ono poznato: „Više od autonomije, manje od nezavisnosti.“ To „Više od autonomije, manje od nezavisnosti“ nikad nije objašnjeno ni građanima Srbije. Dali su nam ga kao što neki guru svojoj sekti daje nekakvu mantru koju treba ponavljati, bez pogovora, radi navodnog spasenja, a da se pri tom ne znaju ni njeno značenje, ni njena delotvornost. Da li su se ovdašnji političari zapitali koliko ta njihova mantra koju su podmetnuli kao rešenje za problem Kosova vredi van „sekte“ koju kontrolišu? Da li oni znaju da Evropa ne funkcioniše prema principu maglovitih izraza nego prema principu racionalnih argumenata?
Treće, ambasador Cobel podsetio je na pitanje Vojvodine. To je pitanje koje je za beogradske političare nepostojeće. Njima je normalno što se prema Vojvodini i prema njenim građanima odnose jednako kao što je Milošević bio pokušao da se odnosi prema razvijenijim republikama bivše Jugoslavije. Da li oni znaju da vojvođanska elita ima dosta dugu istoriju samosvojnosti? Da li su oni uopšte sposobni da zamisle šta će se dogoditi ako, na primer, toj eliti prekipi pa njeni pripadnici počnu da se bave politikom, ili, opet, ako vojvođanski novac uđe u tamošnje socijalne sektore i rastopi se podrška siromašnim radikalima?
Četvrto, ambasador Cobel ukazao je i na faktor vremena. Ne samo time što je podsetio da se istorija (što se tiče Kosova) odvijala i između 1389. i 1912. godine, te da je (što se tiče Vojvodine) postojala i pre 1918, nego i time što je ukazao na ovdašnju politiku ulaženja u stagnaciju, politiku ukopavanja u nešto u čemu se ne može pobediti, politiku zasnovanu na odlaganju rešenja.
Izgleda, međutim, da ovdašnja politička elita ne razume tok vremena. Ona se, zapravo, ponaša kao da živi u svetu u kome toga toka nema. Reklo bi se, zapravo, ne samo prema njenoj kosovskoj politici nego i po nizu drugih činjenica, da ovdašnja politička elita vreme poima kao cirkularno, analogno arhaičnom plemenskom obrascu koji se oslanja na ciklične prirodne tokove prema kojima se ništa ne menja. U okvirima te arhaične logike, naime, „sve“ se stalno vraća – i dan posle noći, i sunce posle kiše, i proleće posle leta, jeseni i zime, pa tako nema razloga da se menjaju ni ponašanje, ni način razmišljanja.
Da li ovdašnja politička elita zna da je još pre 2500 godina Heraklit poručio da „Sve teče“? Da li zna da je vreme danas resurs kome, po dragocenosti, nema premca?
Peto, ambasador Cobel istakao je i da mnogima u Srbiji nije stalo do srednjovekovnih mitova nego do boljeg života. Što se tiče boljeg života, ovdašnji političari su se dobro obezbedili. Otuda sebi i mogu da priušte luksuz da žive u prošlosti. Da li, međutim, oni uopšte znaju da je njihov posao otvaranje budućnosti? Da li znaju da se u Srbiji, svake večeri, potpuno realno, milioni ljudi pitaju: „A kako ću sutra?“
Šesto, ambasador Cobel rekao je i da po njegovom mišljenju Srbija zaslužuje bolju političku elitu. To, naravno, nije ništa novo. Već godinama, u anketama javnog mnjenja, političari su među poslednjima po poverenju koje uživaju među građanima, kao i među prvima koji su na glasu zbog korupcije.
Pitanje je da li makar političari takozvanog demokratskog bloka nameravaju da povedu računa o tome šta o njima misle njihovi birači? Dokle misle da ćemo imati strpljenja da na izborima glasamo za varijantu koja je samo manje loša?
Recimo još, kao sedmo, da je ambasador Cobel, uz izvesnu dozu cinizma, pomenuo i savetnike političara. Ovdašnja politička elita, dakako, svoje savetnike (kao, uostalom, i odgovarajući kabinetski aparat) ne bira po nepristrasnosti njihove ekspertize, po umeću da putem kompjuterizovanih simulacija i ekstrapolacija prikazuju političke opcije i njihove moguće ishode i posledice. Da bi se neko kvalifikovao za tu poziciju, potrebno je da misli isto kao onaj koji ga je izabrao. U obzir dolaze još i dobri drugari. Maltene ispada da je pripadnicima ovdašnje političke elite neophodno da im bar neko, svakoga jutra, govori kako su pametni i lepi. Da li oni znaju da postoji nešto što se zove menadžment države? Da li znaju da takozvani kabineti nemaju svrhu ogledala kojim se služila Snežanina Maćeha?
Ambasador Cobel je zapravo podsetio da realnost postoji i van dijaloga sa ogledalom, dakle – van „zarobljenog uma“. Naša nas politička elita, međutim, (uz dobre usluge pripadnika drugih domaćih elita) uporno uteruje u lošu bajku, u bajku u kojoj smo najbolji i najlepši, samo su nas skolile neke zle sile pa čekamo da nas spase Vila sa Istoka.