Uverljiva nekompetentnost

Rade Veljanovski Predsednik Boris Tadić jeste, u noći prebrojavanja izbornih rezultata, između ostalog, pomenuo i reformu medijskog sektora. Možda su je neki protumačili kao „najavu čistki i udara na medijske slobode“, ali bilo je i onih koji su tu izjavu dočekali kao konačnu najavu doslednijeg, potpunijeg, na standardima demokratskog sveta, zasnovanog sređivanja stanja u medijskoj sferi. Upravo te druge dramatično je demantovao savetnik predsednika Republike Nebojša Krstić (Danas, 9. jula).
Polemišući sa onima koji u pojedinim merama vlasti prema medijima vide „disciplinovanje medija“, autor teksta traži od svih da novoj vladi dopuste mirnih 100 dana pa da posle kažu šta imaju. Gospodin Krstić smatra da je „zanimljivo da su se preventivni izrazi zabrinutosti pojedinih medijskih poslenika pojavili i pre nego što je vlada formirana“, a to uopšte nije zanimljivo nego osnovano! Bar prema ponašanju svih vlasti u Srbiji prema medijima, kako pre Petog oktobra, tako, nažalost, i posle njega.
Objašnjavajući imenovanje upravnog odbora u dnevnom listu „čiji je vlada većinski vlasnik“ (misli se očigledno na Politiku) Krstić saopštava da je to „u skladu sa zakonom“. Vlada jeste odabrala ugledne ljude da je predstavljaju u Upravnom odboru Politike, ali je prenebregla činjenicu, koja izmiče i Krstiću, a to je da Zakon o javnom informisanju, usvojen pre pet godina, u članu 14, drugi stav, izričito naglašava da „Osnivač javnog glasila ne mogu biti ni posredno ni neposredno, država i teritorijalna autonomija…“ Ovaj član je svojevremeno izmenjen da bi se omogućilo vlasništvo države nad novinskom agencijom, odnosno Tanjugom, ali na štampane medije se to ne odnosi. Po ovom zakonu, kako to nalaže član 101, trebalo je da se štampani mediji privatizuju u roku od dve godine od njegovog donošenja. Politika je, dakle, već tri godine nezakonito delom u vlasništvu države i to je ključno pitanje na relaciji vlast – list Politika. Prelazeći preko ove činjenice kao da ona ne postoji, Krstić dalje opravdava svaki uticaj vlasnika na ono što je njegovo, neumesno poistovećujući državu kao vlasnika sa privatnim vlasništvom. Postavljajući pitanje da li je prethodna vlada „zadržala kadrove u medijima nasleđene od Đinđićeve ili Živkovićeve vlade“, autor emanira zaprepašćujući stav da je smenjivanje medijskih ljudi od strane vlasti – razumljivo, normalno, legitimno. Takvim razmišljanjem se, ne znam da li je to jasno i samom autoru, ne osporava, već opravdava, na primer, nezakonito postavljanje generalnog direktora RTS od strane prve Koštuničine vlade. Ako je zaista tako, čemu smenjivanje vlasti? Hoće li konačno doći ona demokratska, proevropska, reformska, koja će umeti da se ponaša po evropskim i demokratskim standardima? Suština je, po Krstiću, ne da li će „državne novine da prate državnu politiku, već hoće li država (vlada, predsednik…) da zloupotrebljava taj medij“. Ovako gromoglasno demonstriranoj nekompetentnosti nasmejali bi se medijski znalci od Norveške do Albanije, jer svi oni znaju da je suština da nema državnih novina. To je standard demokratskog sveta i demokratskih medijskih sistema. Osvrćući se na pojave nekorektnog pisanja medija o pojedinim temama, Krstić se zalaže za pristojnost, otvorenost, profesionalizam, kritičnost i da mediji budu „…po mogućstvu bar iole objektivni“. Dosledno izostaju nezavisnost i autonomija medija i njihovo distanciranje od uticaja centara moći, pre svega od vlasti, ali i biznisa, što je prvi standard zrelih demokratija.
Ovakvo devetnaestovekovno shvatanje medija, njihove uloge i odnosa države prema njima diskvalifikovalo bi svakoga ko ima bilo kakve pretenzije da se bavi medijima, ne samo u najrazvijenijim zemljama Evrope i sveta već i u našem neposrednom okruženju. Nebojša Krstić se potpisao kao savetnik predsednika Republike, pa pošto nije napisao za šta je savetnik, neupućeni bi mogli da se umire upitom „valjda nije za medije?“ Boris Tadić zaista zaslužuje bolje savetnike. Ako ne zato što je Boris Tadić, ono zato što je predsednik Republike. Drugim rečima, ako neko u vrhovima vlasti zaista želi da se iz tih vrhova ne osećaju mirisi demokrature, onda neka posavetuje savetnike da bar ne istupaju u javnosti.