Dragan Filipović Fipa, Foto Nenad Kovačević/ DanasBile jednom sedamdesete dvadesetog veka, u zemlji ušuškanih gradića s ponekom niskom socijalističkom zgradom, mesnim zajednicama smeštenim u kućama zadužbinara ili onim hladnijim, manje gostoljubivim, oduzetim reakciji kao višak prostora; razlikovali su se pomalo kuda i kako protiče reka, koliko joj je korito uhvaćeno kamenom i koliko ulica imaju na ravnom.
Bile su one i nama, Užičanima, ali u jutarnjoj magli naše kotline sunce se probijalo između zgrada toliko visokih da su, po šapatu dobro obaveštenih izvora, beogradski moćnici zaustavljali zidanje zadnjih spratova da bi Beograđanka ostala najviša zgrada na Balkanu.
Mi smo voleli da zamišljamo da smo Čikago, iako od onih koji su ga se dokopali ni razglednicu nismo dobili da uporedimo.
Neznani junak je, na povratku ekskurzije osnovaca s tad našeg mora, iskidan muljanjem po krivinama laktačama od Kokinog Broda do ispred Užica Onim Zlatiborskim putem, podigao oznojenu glavu i prekinuo tišinu mučnine:
„A posle Velike krivine… Čikago!“
I bi nam Čikago.
Mnogo godina kasnije, Albanac Beluši, poreklom iz sela Qyteze, s onim tad mršavim snimio je kao Brat Bluz pesmu Sweet Home Chicago, koja je u delu užičke populacije prihvaćena kao gradska himna, naročito u odmakloj noći na potezu Bumerang- Čarli-L.A.- Rupa- Ćaga, da bi se recidivi i koreografski ispravni trzaji održali sve do Konga, milenijum ovaj. I taj sitni detalj je gradivno tkivo lako zalepljeno na dinarske koske; i taj zvučni niz izbija kroz govor i neočekivane opaske.
Himne nekih drugih Užica, gradova sa svojim življem i vrednostima koji se prepliću s onim viđenim od Velike krivine od strane klinaca iz nakrcanog Raketinog autobusa, umele su da nadjačaju, ali, cenim, ne zauvek.
Ima ovde još da se peva, pa makar u sebi.
Ko leti, šokiran je kad između zgrada izbije na brisan prostor Trga partizana; ko do njega dođe peške kroz senoviti kanjon ulice Maršala Tita, ima da se prestroji i da od poznavaoca ušuškanih gradića (s ponekom niskom socijalističkom zgradom) ukorači na mesto gradske dokolice, pozorišta, bioskopa, prostora za izložbe i svega onog što grad čini gradom, što danas, uglavnom, svi ušuškani znaju.
Svima dobronamernima je poznato da je Užice jedini mediteranski grad na kontinentu, s uskim i strmim ulicama i kafanskim baštama u kojim se sprovodila otmena dokolica i kad ker nije imao za šta da nas ujede.
Ako sediš na Trgu, a sediš, pa makar farmerkama glancao levu čizmu Titovog spomenika, koji smo uporno i potpuno pogrešno zvali Bista sve dok nije sklonjen iza Muzeja, oko očekuje i duša ište more tačno iza nekadašnjeg hotela Zlatibor, sada samo Sivonje.
Nije tamo.
Na Đetinji, Maloj svetoj reci, 1960. napravljena je Plaža i odmah nazvana Užičko more.
Ako nema sećanja, ima slika: hiljade Užičana rasutih po nekloliko brana, desetak Banjica i jednom dobrom Jazu, radi sve što se u nekom morskom mestu radi, ali: ovde je, prijatelji moji, prvi put zabeležena fuzija, isprobana sinergija, a, bogami, i Šredingerova mačka u liku tamnomaslinastog Carinjaša mogla je da se ukaže; ovde se Užičanin ukazuje i kao dokoni meštanin i užurbani turista istovremeno.
Bile jednom sedamdesete dvadesetog veka i sve ovo što sam pobrojao, uz mali milion sitnijih stvari, gradilo je užičku posebnost, užički stav.
Užice je bilo grad nekoliko decenija pre nego što je administrativno proglašeno i taj osećaj su nasledili i rođeni dosta posle vremena u kom su imena koja dolaze sa svojom umetnošću pravila razliku, u kom je prikazivanje filma s „Festa“ sledećeg dana bilo nešto sasvim prirodno, a gluvarenje s rok zvezdama SFRJ ispred knjižare Pobeda, uz pesmu When the Saints Go Marching In svranoj ustima od Crazy Vilage Man Band Universal lep uvod u dugu užičku noć.
Rekoh, više gradova svija se u ovoj kotlini i svi se zovu Užice; svaki od njih nastanjuju neki ljudi, koje možda znamo, ali ne pripadamo istim dimenzijama vremena/prostora. Imamo drugačije navike, drugačije vrednosti; ponekad i ne govorimo istim jezikom ili se ne razumemo.
Da se razumemo, progovorili bismo poneku; da progovorimo, od pet stvari oko jedne bismo se složili, nekad, jedared; ako se oko jedne složimo, to je dobar početak u shvatanju pogubnosti stanja u kom nam sve odluke donose u drugim gradovima, od Kraljeva do Beograda, tog usamljenog grada na severu…
Jedan od tih naših gradova, za koji mnogi misle da je nestao, zove se Titovo Užice.
Pošteno, sve ono nabrojano što zvuči nestvarno i onda, i sad, izvukli smo iz titule Titovog grada, a preko Drugova; osamdesetih godina prošlog veka, krajem milenijuma, pristup kasi nam je veoma ograničen; nadležnost po nadležnost nam je odu zimana i predavana drugima, predavana starateljima.
Naviknuti smo na ljuljkanje, bili smo mezimče; zato decenijama čekamo da nas se neko seti, zato se bavimo praznoslovljem. Kad shvatimo da se mi pitamo kako ćemo spasavati ono što imamo i stvarati novo, nestaće jezičke barijere između isprepletenih gradova.
Za početak, oko Đetinje, naše Male svete reke da se uozbiljimo i prihvatimo se posla.
Jer:
Od velikih sedamdeset četiri kilometra Male svete reke, samo smo s kanjonom u ljubavi. Žmurimo na prostu istinu da nam voda iz gornjeg sliva i Vrutaka teče kroz prste kad se umijemo na Sunčanom viru.
Verujemo da voda prelivena preko hiljadu kamenova postaje čista; ne želimo da proverimo je li to stvarno tako na hiljadu prvom kamenu ispod Užica.
Uši su nam pune vode Rajskih otoka i ne možemo da razumemo upozoravajući šapat reke. Daleko je ona noć u kojoj smo se, uz vatru i nevidljivo prisustvo Nikole Altomanovića, uzajamnom razumevanju učili.
O rastanku ona šapuće, i o svojoj smrti.
Ako Đetinja popuno umre, biće to večiti žig na pokoljenju koje danas oko nje živi. Ako je očistimo, stičemo pravo da se hvalimo dok se Zemlja vrti, stičemo osnov za napredak u svemu ostalom.
I, ovde se ne radi o „sređivanju“ Vrutaka i ono malo uzvodnog; Mala sveta reka se u celini, u svoj krhkoj lepoti, u nas uzda.
Jedared i za jedan prečistač govorili smo različitim jezicima i nismo ga napravili; Đetinju molim za još jedan napor, za još koju reč na jeziku koji svi na njenim obalama razumemo.
Šapni, Mala sveta reko, ako misliš da od stanovništva postanemo ljudi.
Pa polako.
(Autor je pisac iz Užica)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
