Većina nije spremna za preispitivanje prošlosti

Desimir Tošić Pisac ovih redaka učestvovao je 1976. godine u Frankfurtu, u okviru rada političke grupe „Oslobođenje“, u razvijanju teze o „istorijskom kompormisu“ između onih koji su vladali i onih nad kojima se vladalo. U razvijanju teze takozvanog Nacrta za demokratsku evoluciju bilo je predviđeno da postoji vladajući sloj, koji je rešen, i za vreme Tita i posebno posle njegovog odlaska 1980, da konačno menja osnove svog takozvanog socijalizma. S druge strane, trebalo je da postoji vidljiva opozicija, onakva kakva se razvijala u Poljskoj u okviru „Solidarnosti“. Ni u celini Jugoslavije, ni među srpskim vladajućim komunistima nije bilo ni uviđanja ni spremnosti za to, jer je neko iz vladajuće kaste našao razarajuću ideju u vidu slogana „I posle Tita – Tito“. Gledao sam nedavno na televiziji jednu ponovljenu scenu u vođstvu Saveza komunista, među generalima i admiralima, kojima je govorio jedan od glavnih Titovih rukovodilaca, general Nikola Ljubičić. Kao u nekakvoj spiritualističkoj seansi, on je okupljenima objašnjavao da je Tito „tu“, među njima… Čovek je mogao, kao u nekoj burleski, da očekuje da će neko od generala i admirala pogledati ispod fotelja i tražiti Tita.
Ali ni razvoj među središtima otpora nije bio bolji. Univerzitetski profesori iz grupe „Praxis“, mada to nikad nije bila jedinstvena politička grupa, bili su udaljeni od univerzitetskog rada. Milovan Đilas, koji je 1966. najzad pušten posle devet godina robije, za vreme Titovog života bio je pod stalnim zabranama. Od nekadašnjih takozvanih liberala u Savezu komunista Srbije nije bilo ni traga ni glasa. Većina u Ćosićevom Odboru već se spremala da pređe na stranu populističkog „državotvornog“ sistema Slobodana Miloševića. Bitno je to što društvena masa, odnosno politička masa, nije ni jednog trenutka bila u dilemi između neuobličene opozicije i populističkog režima preostalog Saveza komunista, koji je nudio ne samo visok standard života nego i odbranu „nacionalnih interesa“ Srbije, a srpsko pitanje se de facto otvaralo u dvema republikama, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Ako su teritorijalnu odbranu iz 1969. u Bosni držali ponajpre Srbi iz Saveza komunista, u Hrvatskoj su činjenice govorile sasvim drugo. Pored toga što su Hrvati, kao većinski elemenat Republike, uglavnom držali pod kontrolom teritorijalnu odbranu, nastojali su da izvan Jugoslavije nabave oružje i ojačaju svoju teritorijalnu odbranu. Moglo bi se mirno reći da je rat u jugoslovenskom prostoru nastao najpre kao rat teritorijalnih odbrana pojedinih republika.
Čini nam se da se treba vratitit na kvalitet „novog prigradskog stanovništva“, ogrezlog u nacionalizmu, apolitičnosti i izuzetnoj masovnoj spremnosti za ratovanja. Po izvesnim pričama za decu, mi Srbi uvek smo pobeđivali u ratu, a u godinama devedesetim pokazalo se da smo još jednom u ratu izgubili…
Ostalo je da čekamo da na izborima počne emancipacija izbornog tela i da zaista preovlada takozvani demokratski blok. Za sada još uvek to nije slučaj, ni posle izbora 21. januara ove godine. Mi u stvari čekamo da se smanji broj poslanika najprimitivnije i najvulgarnije stranke u istoriji razvoja srpskog političkog života. I tek kada se pojave prvi znaci tih promena, može se otvoriti pitanje lustracije u našem prostoru.
Ovde bismo se zaustavili na jednom pitanju koje je značajno i politički i istorijski, utoliko pre što kod nas još preovladava, čak i posle svega što smo preživeli poslednjih dvadesetak godina – neka vrsta gajenja iluzija o prošlosti i naša skoro nesposobnost da istorijski ocenjujemo događaje, a to znači da to što se dogodilo… dogodilo se u izvesnom vremenu i u izvesnom okviru – a ne danas! Reč je o Petom oktobru!
Da je neko tada, s pravom ili bez prava, postavio pitanje lustracije, moglo bi se zamisliti kakva bi konfuzija nastala. Jer, kako nam se čini, većina članova Đinđićeve vlade iz 2001. vodila je, izuzev njega lično, poreklo iz Saveza komunista Srbije i Jugoslavije. I nije nikako moglo biti drugačije, jer su takozvane antisocijalističke, odnosno antikomunističke snage bile devedesetih godina izuzetno majušne i bez ikakvih kvalifikacija u političkom smislu. Komunistički režim je odmah 1944. nemilosrdno i najrepresivnije udaljio iz političkog života pristalice onih pokreta koji su bili antipartizanski. A i vreme je činilo svoje: između 1944. i 2001. godine prošlo je pedeset sedam godina. Uzgred budi rečeno, antikomunističke snage i pre 1944. godine bile su politički siromašne u poređenju s političkim kadrom Komunističke partije Jugoslavije. Zaslugu za ovakav razvoj najverovatnije najviše nosi sam režim pre 1941, koji je uništavao politički život posle 1929. godine.
Na kraju, posle ove analize čini nam se da je jasno zašto lustracija u našoj zemlji Srbiji ne može da ide lako. Uz to bi dodali jednu molbu – koja neposredno nema dodirnih tačaka sa našom temom – a to je da se što pre učine javnim dosijei MUP-a (oni su do sada bili samo dopušteni „na viđenje“ ličnostima o kojima je reč) i da se na isti način postupa sa dosijeima Ministarstva inostranih poslova i Ministarstva narodne odbrane, ukoliko i tamo nisu učinjene nedozvoljene radnje uništavanja materijala kao što je očigledno sa dosijeima MUP-a.
Kraj