Večiti su nedodirljivi

U Srbiji postoje mnoge privatne škole. Međutim, i mnoge državne škole funkcionišu kao da su privatne. Ministarstvo prosvete, prećutno ili otvoreno, saglašava se s tim. Institucija školskog odbora, namenjena uspostavljanju i zaštiti demokratskog principa upravljanja državnom školom, često biva nemoćna pred institucijom direktora, naročito onog tipa koji je dugogodišnjom praksom izgradio sve moguće mehanizme svog opstanka na toj funkciji. I onda se, najčešće u doba reizbora, otvoreno pokažu brojne nepravilnosti u radu, loši međuljudski odnosi i samovolja. Ali, ni najočitiji dokazi, kao što su nalazi i mere prosvetne inspekcije, niti vapaji zaposlenih, nisu dovoljni da im se u nadležnom ministarstvu ukaže ma i najmanja pažnja.
Ovaj problem naročito je izražen u nekim beogradskim muzičkim školama. Nije redak slučaj da se mišljenja školskog odbora i nastavničkog veća po pitanju izbora direktora drastično razlikuju. Nije ni čudo kada uoči konkursa aktuelni direktori, kakav je slučaj u OMŠ „Josif Marinković“, koristeći svoja direktorska prava, prekrajaju fondove i strukturu radnog vremena, a sve u cilju dovođenja u radni odnos, makar i na kratko, „svojih“ ljudi. Naime, u istom su odnosu, u smislu prava glasa, i studenti koji rade na određeno vreme i nastavnici koji rade na zameni. Tako se u ovoj školi desilo da za izbor direktora, ili pokušaj razrešenja „neposlušnih“ članova Školskog odbora, glasaju i ljudi koji su u školi stekli radni „staž“ od tek nekoliko dana. Ova škola jedna je od malobrojnih koje nisu u članstvu Zajednice muzičkih škola Srbije, niti bilo koje druge stručne asocijacije, domaće ili strane. Dok je na početku školske godine škola uveliko bila u zaostatku sa osnovnim preduslovima za početak rada (raspored časova, godišnji planovi i programi rada, neizrađen i nezapočet školski razvojni plan), ključni problem bio je kako rekonstruisati neposlušni školski odbor koji se odvažio da, posle 13 godina suverene vladavine istog direktora, glasa za protivkandidata.
Ili drugi slučaj. Nastavnici i roditelji u jednoj beogradskoj muzičkoj školi kazuju da postoji praksa držanja privatnih časova pojedinim đacima u kabinetu direktora škole, lično. To je javna tajna koja se previše i ne krije, a i zašto bi kada je direktor suveren koga niko i ništa ne može uzdrmati ukoliko zaposli prave ljude, kao što su deca visokih službenika Ministarstva prosvete. Ukoliko su u pitanju deca kolega – direktora drugih muzičkih škola, nije problem ni da se konkursi za njihovo radno mesto ponove i po više puta, tokom nekoliko godina, dok dečica ne diplomiraju. Važno je da funkcioniše sistem „Ja tebi, ti meni“ i da se glasačka mašina održava u savršenom redu.
Da li će nadležni još dugo tolerisati situacije u kojima je dovoljno imati „svog“ čoveka u Ministarstvu prosvete i na svojoj strani jednu partijsku ličnost propale političke opcije (ali jakih veza i punih džepova), da bi večito vladali đacima, roditeljima i, naravno zaposlenima?