Veleposednici ili farmeri

Božidar Milić Naši agrarni ekonomisti ne pitaju se šta će biti sa 1.115.000 seoskih domaćinstava u Srbiji u kojima se nalazi 85 odsto svih agrarnih resursa i koja je njihova perspektiva. Da li sociologe zabrinjava što se u više od 70 odsto sela odvija ubrzano demografsko pražnjenje i što mnoga sela potpuno zamiru? U zapadnoevropskim zemljama, da bi se sprečili stihijski i nekontrolisani agrarni tokovi, preduzimane su sve mere u podržavanju i usmeravanju farmerskog puta razvoja poljoprivrede. Pre 50 godina prosečna veličina seoskog poseda u tim zemljama bila je približna veličini našeg i iznosila je 4,8 hektara. Danas je prosek poseda njihovih farmera oko 40 hektara. Kod nas se seoski posed smanjivao i danas je 3,2 ha obradivog zemljišta.
Zbog čega dozvoljavamo da procesi u okviru zemljišne politike kod nas teku anahrono? Na jednoj strani nastaju veliki latifundisti, kao u vreme prvobitne akumulacije, na drugoj ionako sitni seoski posedi i dalje se usitnjavaju. Od novostvorenog latifundijskog esnafa ne treba očekivati bitne kvalitetne promene u agrarnom sektoru. Oni kao posednici velikih zemljišnih kompleksa neće biti motivisani za razvijanje intenzivnijih vidova poljoprivredne proizvodnje; stočarstva, voćarstva, ili povrtarstva, gde je potrebno mnogo više ljudskog rada. Otpustiće veliki broj radnika orijentišući se na klasičnu ratarsku proizvodnju u kojoj danas sa savremenom mehanizacijom jedan radnik može da obrađuje 100 ha.
Da je taj zemljišni fond društvenog sektora u privatizacionom procesu, koji su po niskim cenama preuzeli tajkuni raznih provenijencija, bio opredeljen prioritetno da se u manjim parcelama prodaje seoskim gazdinstvima i radnicima zaposlenim na tim poljoprivrednim imanjima, država bi imala višestruku korist. Moglo je da se formira više desetina hiljada većih seoskih porodičnih gazdinstava sa po 20-30 ha zemljišta. Ta gazdinstva bi u tržišnim uslovima zbog svoje održivosti i otplate preuzetog zemljišta bila ekonomski motivisana da razvijaju intenzivnu poljoprivrednu proizvodnju, gde su društveni proizvod i zaposlenost 3-4 puta veći u odnosu na ratarsku proizvodnju. Takav način privatizacije društvenog zemljišta je propušten. I dalje ostajemo pretežno ekstenzivna agrarna zemlja. U stočarskoj proizvodnji imamo svega 0,5 uslovnih grla po hektaru, a u zapadnoevropskim zemljama dostigli su 3 do 4 uslovna grla. A bez intenzivnog razvoja stočarstva ne može biti napredne poljoprivrede.
Najavljujući donošenje novog Zakona o poljoprivrednom zemljištu, resorno Ministarstvo saopštilo je da je to neophodno zbog određenih nedorečenosti u postojećem zakonu kod načina korišćenja (zakupa) državnog zemljišta. Sama ta činjenica dovoljna je da se ovaj zakon menja. Tek što je godinu dana u primeni videlo se da tajkuni na razne načine nastoje i uspevaju da i državni fond zemljišta stave pod svoju kontrolu.
Ako bi bilo opredeljenje da se prihvati provereni evropski farmerski put i podrži brži razvoj aktivnih seoskih gazdinstava, onda novim zakonom ne bi trebalo dozvoliti tajkunima-veleposednicima, niti svima onima koji poseduju preko 50 ili 100 ha zemljišta, da imaju pravo uzimanja u zakup državnog poljoprivrednog zemljišta. Zakonski propisi samo su instrumenti sprovođenja određene politike društvenog razvoja. Da bi u agrarnoj politici došlo do bitnih promena, treba prethodno utvrditi pravce i strategije razvoja. Da li je vizija i strategija srpske poljoprivrede u nekoliko desetina velikih zemljoposednika, ili u nekoliko stotina hiljada naprednih seoskih domaćinstava?
Država mora brinuti da se poljoprivredno zemljište kao prirodno i opšte dobro koristi na najbolji način. Stoga, kod donošenja novog zakona ne bi se trebalo ograničiti samo na izmene i dopune propisa koji se odnose na onih nekoliko stotina hiljada hektara nad kojima je sama država vlasnik, već u javnoj raspravi pre debate u parlamentu otvoriti i sva druga pitanja koja se odnose na ukupnu zemljišnu politiku.