Veto na budućnost

Aleksandar N. Denda Od „najvećeg Srbina“ mogli smo poslednjih dana da čujemo šta je srpski nacionalni interes – veto u Savetu bezbednosti. Nijedna reč o milion nezaposlenih, sedamsto hiljada siromašnih, smanjenom broju preduzeća i radnji, velikom spoljnotrgovinskom deficitu, rastu duga prema inostranstvu, izgubljenoj budućnosti velikog broja mladih koji se i dalje iseljavaju, enormnim gubicima privrede, nepostojećoj materijalnoj osnovi lokalnog i svakog drugog razvoja. Da li bi veto rešio ovako pobrojane probleme? Da li su građani Srbije spremni da ponovo žive u dobrovoljnoj izolaciji? Šta bi „najveći Srbin“ posle eventualnog usvajanja veta uradio svog prvog radnog dana? Da li bi roditeljima koji rade u Magnohromu i padaju u nesvest od gladi jer nisu primili plate bilo lakše da svojoj deci objasne da ih neće primati i dalje, ali smo zato dobili veto. Može li veto da se maže na hleb, da se njime finansiraju nova radna mesta, može li se sa vetom ići u Evropu i svake druge integracije. Veto je njemu i njima uslov bez koga se ne može opstati na političkoj sceni, a svima ostalima početak kraja svakog boljeg života i budućnosti. Hoćemo li dozvoliti kao građani po ko zna koji put da nas političko-poslovna oligarhija žrtvuje u ime samo njima važnih ciljeva. Njima sve, a nama parole?
E, dosta je bilo! Već sedam godina vežbate na nama nebulozne nazovi tranzicione priče – tipa „izabrani model privatizacije onemogućava spekulante, otvara prostor strateškim investitorima, neće biti burazerske privatizacije i preuzimanja firmi zbog zemljišta i zgrada“, ili „ovo je najbrži, najefikasniji i najjevtiniji model“ ili „ovo je najefikasnija i najjevtinija vlada“ ili „doneli smo u istoriji najveći broj novih propisa“… Jesmo li zbog toga srećniji ili pametniji? Jeste li nam u ovih sedam godina omogućili da ispravimo kičmu od silnog nesaginjanja i neklečanja? Da li je teško da se izađe i narodu kaže da osim što je Tito umro, da smo još 1389. izgubili Kosovo, a da smo ga kasnije „dobijali“ i gubili na rate i da zapravo zahvaljujući najglasnijima danas treba da konačno položimo račune. Može li makar jednom da taj račun bude u našu korist, a da za to ne treba niko da gine?