Virus izvršne vlasti

Prof. dr Zoran Ivošević Prema članu 156. stav 1. Ustava, javno tužilaštvo je samostalni državni organ koji goni učinioce krivičnih i drugih kažnjivih dela i preduzima mere za zaštitu ustavnosti i zakonitosti. Pošto je, po članu 142. stav 2. Ustava, i sud samostalan (i nezavisan) u svom radu, ova dva državna organa tradicionalno pripadaju porodici pravosudnih organa. Zato je, do sada, položaj nosilaca javnotužilačke i sudijske funkcije bio izjednačen u pogledu njihovog mandata, načina izbora, imuniteta, nespojivog delovanja i prestanka funkcije.
Novi ustav, nažalost, javnotužilačku funkciju udaljuje od sudijske, razlikama koje se odnose na trajanje, poveravanje i prestanak mandata. U to ćemo se odmah uveriti.
Sudijska funkcija je stalna, osim kad je obavlja sudija početnik koji se bira na tri godine (član 146). Javni tužilac se uvek bira na period od šest godina i može biti ponovo biran (član 159. stav 3).
Sudiju čiji mandat traje tri godine bira Narodna skupština, na predlog Visokog saveta sudstva, dok sudiju sa stalnim mandatom bira sam Visoki savet sudstva (član 147). Javnog tužioca uvek bira Narodna skupština, na predlog Vlade (član 159. stav 2).
Predsednika Vrhovnog kasacionog suda bira Narodna skupština, na predlog Visokog saveta sudstva, pošto prethodno pribavi mišljenje opšte sednice tog suda i nadležnog odbora te skupštine (član 144. stav 1). Republičkog javnog tužioca bira Narodna skupština, na predlog Vlade, pošto prethodno pribavi mišljenje nadležnog odbora Narodne skupštine (član 158. stav 2).
Predsednik Visokog kasacionog suda bira se na period od pet godina i ne može biti ponovo biran (član 144. stav 2). Republički javni tužilac bira se na period od šest godina i može biti ponovo biran (član 158. stav 3).
Sudiji prestaje funkcija: na njegov zahtev, nastupanjem zakonom propisanih uslova, razrešenjem iz zakonom propisanih razloga i ako ne bude izabran na stalnu funkciju posle isteka početnog mandata (član 148. stav 1). Javnom tužiocu prestaje funkcija: na njegov zahtev, nastupanjem zakonom propisanih uslova, razrešenjem iz zakonom propisanih razloga i ako posle isteka mandata ne bude ponovo izabran (član 161. stav 1).
Odluku o prestanku sudijske funkcije donosi Visoki savet sudstva (član 148). Odluku o prestanku funkcije javnog tužioca donosi Narodna skupština, a kad se odnosi na razrešenje – potreban je i predlog Vlade (član 161. stav 2).
Predsedniku Vrhovnog kasacionog suda funkcija prestaje: na njegov zahtev, nastupanjem zakonom propisanih uslova za prestanak sudijske funkcije i razrešenjem iz zakonom propisanih razloga (član 144. stav 3). Republičkom javnom tužiocu funkcija prestaje: na njegov zahtev, ako ne bude ponovo izabran, nastupanjem zakonom propisanih uslova i razrešenjem iz zakonom propisanih razloga (član 158. stav 4).
Odluku o prestanku funkcije predsednika Vrhovnog kasacionog suda donosi Narodna skupština, a kad se odnosi na razrešenje potreban je i predlog Visokog saveta sudstva (član 144. stav 4). Odluku o prestanku funkcije Republičkog javnog tužioca donosi Narodna skupština, a kad se odnosi na razrešenje – potreban je i predlog Vlade (član 158. stav 5).
Ali, Ustav sadrži i odredbe kojima je javnotužilačka funkcija uređena po uzoru na sudijsku. One se odnose na zamenike javnih tužilaca, imunitet, nespojivost delovanja i zaštitu prava u slučaju prestanka funkcije.
Zamenici javnog tužioca stiču i gube status pod istim uslovima i na isti način kao sudije, s tim što u tome umesto Visokog saveta sudstva učestvuje Državno veće tužilaca. Ipak, njihov položaj je bitno različit: dok je sudija samostalan i nezavisan u svom radu, zamenik javnog tužioca je dužan da postupa po uputstvima javnog tužioca.
Imunitet nosilaca javnotužilačke i sudijske funkcije ima isti kapacitet, pošto se odnosi samo na pritvor, za razliku od imuniteta nosilaca zakonodavne i izvršne vlasti, koji se odnosi i na pokretanje krivičnog postupka.
Nosiocima javnotužilačke i sudijske funkcije nije dopušteno političko delovanje, niti obavljanje drugih funkcija, poslova i radnji za koje je zakonom određeno da su nespojivi sa njihovim pozivom.
Nosioci javnotužilačke i sudijske funkcije imaju jednako pravo da protiv odluke o prestanku dužnosti podnesu žalbu Ustavnom sudu.
Međutim, bez obzira na ova zajednička svojstva, Ustav je javnotužilačku funkciju izložio neprimerenom uticaju Vlade, pa sada od nje zavisi da li će neko postati, odnosno ostati javni tužilac. Ako Vlada ne predloži ponovni izbor javnog tužioca, njemu će prestati mandat i kad treba da bude obnovljen. Ako Vlada ne predloži razrešenje javnog tužioca, on će ostati u mandatu i kad nastanu razlozi za njegovo razrešenje. Ako, na predlog Vlade, za javnog tužioca bude izabran neko ko „nema hrabrosti da se služi sopstvenim razumom“, kako bi rekao Kant, javnotužilačkom funkcijom će upravljati Vlada, a ne njen nominalni nosilac.
Sve ovo ukazuje da je javno tužilaštvo inficirano virusom izvršne vlasti (accusatorica executiva). Pošto taj virus napada imunitet, a potom i identitet inficiranog, javni tužioci su u opasnosti da izgube personalnost nosioca javnotužilačke funkcije. Da se to ne bi dogodilo, potrebno je da se ustav uskladi sa samim sobom, a do toga će doći kad njegove odredbe o trajanju, poveravanju i prestanku mandata javnih tužilaca budu usaglašene sa njegovim supstancijalnim načelom da je javno tužilaštvo – samostalan državni organ.