Umesto da se danas, šest godina od početka tranzicije u Srbiji razgovara o finim instrumentima i filigranskim podešavanjima makroekonomske politike kojima bi se podsticali rast, zapošljavanje, profit… u ovoj zemlji podstiču se klasni animoziteti, guši preduzetništvo, forsira nerad i plaše investitori.
Umesto da se danas, šest godina od početka tranzicije u Srbiji razgovara o finim instrumentima i filigranskim podešavanjima makroekonomske politike kojima bi se podsticali rast, zapošljavanje, profit… u ovoj zemlji podstiču se klasni animoziteti, guši preduzetništvo, forsira nerad i plaše investitori. Jedan od najčešćih naslova u ekonomskim rubrikama novina je „Očekuje se raskid ugovora“ (u zrenjaninskom BEK-u, beogradskoj Fabrici hartije, a već su se dogodili u jagodinskoj Pivari i Jugoremediji). Pod pritiskom radnika od početka privatizacije do kraja decembra 2006. godine pravosnažno je raskinut 151 kupoprodajni ugovor, što je oko 10 odsto ukupno sklopljenih ugovora sa kupcima, dok je 37 raskida ugovora u toku.
Neko će reći da to nije mnogo. Možda i nije mnogo da nije lošeg signala koji se šalje poslovnim krugovima i potencijalnim investitorima. Kad nezadovoljni radnici upadnu u fabrički krug i zabrane vlasnicima ulazak u fabriku, tog trenutka Srbija postaje „zaraženo područje“ (karantin) u koje je nezdravo ulagati novac.
A ako je nekoj državi, kao što je Srbija, stalo da smanji nezaposlenost (najveću u Evropi), onda sistemski prioritet državne administracije moraju biti oni koji, osim profita, stvaraju nova radna mesta i povećavaju zaposlenost. Dakle, investitori i preduzetnici. Ako je nezaposlenost ključni problem zemlje, onda ne treba kao poželjnu društvenu vrednost promovisati slogan „Štrajk poslednja šansa“ kako su pre neki dan objavile jedne novine huškajući radnike naslovima „Gazdama zmije u džepovima“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
