Više od političkog voajerizma

Marko Omčikus Sloboda štampe, kao tekovina demokratije, podrazumeva da postoje i tabloidi. Međutim, u demokratiji postoji definisana odgovornost za javno iznetu informaciju, odnosno dezinformaciju, klevetanje i optuživanje bez pokrića. Tabloidi u zemljama razvijene demokratije definisani su kao medij između sveta sklonog egzibicionizmu i sveta sklonog voajerizmu. Znači, između onog javnog, uglavnom džet set miljea i onog marginalnog, anonimnog koji ima potrebu da se identifikuje i naslađuje. To, pak, znači da se radi o jednoj jasno profilisanoj komunikaciji koja druge izvan te sprege ne dotiče. Tako da u slučajevima kada se tabloidi drznu da fokusiraju neke ličnosti koje ne žele da budu predmet naslade voajerima iz anonimnog i marginalnog miljea, tabloidi bivaju prinuđeni da takve debelo materijalno obeštete.
Šta su kod nas tabloidi? Svakako ne ono što su u zemljama razvijene demokratije. Fokusirane ličnosti najčešće nisu sklone egzibicionizmu i ne traže svoju publiku među anonimusima. Jesu u pitanju javne ličnosti ili nosioci funkcija čiji rad treba da bude transparentan i da javnost sudi o njihovim rezultatima, ali samo u onom delu za koji im je poveren mandat.
Kod nas su tabloidi glasila u vlasti otuđenih centara moći, klanova, mafije i uopšte onih snaga koje se protive putu demokratskih reformi. Njih drže oni koji su pobeđeni, ali koji i dalje nisu bezopasni. Štaviše, i dalje su veoma opasni! Drže ih oni koji su u vreme Miloševićeve diktature „kreirali javno mnjenje’’ preko Politike, RTS-a i drugih medija od nacionalnog značaja. Sada ti isti, nimalo bezopasni, imaju svoje uporište u tabloidima i kreiraju javno mnjenje, ali ne na novinarski, već na potpuno gebelsovski način – fašistički. Ako sam peti u redu pred kioskom, sve četvoro ispred mene će kupiti tabloid, bez obzira na to da li to rade iz razloga naslade ili da se blagovremeno upoznaju sa onim ružnim što ih očekuje. Da saznaju ko je na redu za odstrel, čak i u bukvalnom smislu.
Posle 5. oktobra nije urađena lustracija, a nažalost ni „sablja“ nije „sekla“ do kraja. Tako da sada imamo potpuno devijantne metastatične pojave u delu javnosti. Sasvim slobodno se narodu šalju indirektne poruke da je Premijera i trebalo ubiti, da je to bio nekakav patriotski čin. Da su ubice Premijera kojima se sudi, zapravo nekakve nevine žrtve.