Vlada Srbije u zatvorenom krugu

Saša Nikašinović Najveći uspeh Vlade u proteklih sto dana je, kako neko reče, to što je uopšte formirana. Ocena i nije tako ironična i cinična kao što se čini na prvi pogled. Kad je, posle teških porođajnih muka koje su takođe trajale sto dana, Vlada napokon formirana odahnula je ne samo Srbija nego i Evropa. Da bi pružila podršku toj novoj Vladi Srbije, konačno ipak demokratskoj, Evropska unija je odlučila da nastavi prekinute pregovore o pridruživanju. Sada se taj nastavak pregovora ističe kao najveći uspeh Vlade. Ako se analizira kada, kako i zašto je taj uspeh postignut, uz elementarnu logiku, bez ironije i cinizma, stiže se do zaključka da je – takva kakva je, a sjajna nije – Vlada uspešna što uopšte postoji.
Nastavak pregovora, naravno, uopšte ne treba potcenjivati. Ipak, reč je o nečemu što je na veoma dugom štapu. Od nastavka pregovora do njegovog potpisivanja i, kasnije, ulaska, u Evropsku uniju veoma je dug put. A za samo potpisivanje uslov je ne samo napredak u reformama nego i ono zbog čega su pregovori prekinuti – hapšenje Mladića. U poslednje vreme se o tome baš i ne priča mnogo. Čuli smo dosta uveravanja da postoji volja da se to uradi, ali hteti nešto nije dovoljno. Treba to i uraditi. Da li će se i može li se to uraditi – druga je stvar. Lepo bi bilo da Evropska unija jednostavno zaboravi Mladića, ali šanse da se to dogodi su ravne nuli. Razmišljanje Srbije o Evropi svodi se u krajnjoj liniji na razmišljanje o Mladiću.
Glavna dobit od nastavka pregovora nije to što su nam zahvaljujući novoj vladi porasle šanse za ulazak u Evropsku uniju. Svar je u tome da sada više ne postoji izgovor da reforme stanu ili nastave tek simbolično – puževim korakom. Istina, dosad nismo videli neki veliki napredak u reformama, ali već s jeseni bi neki od tih reformskih poteza koji su pripremljeni morali da budu i usvojeni. Pri tom se mora imati u vidu da treba promeniti veliki broj zakona koji se pojedinačno ne čine mnogo važnim, ali koji kad se saberu čine reformu celovitijom. Promena tih zakona i njihovo prilagođavanje zakonodavnoj praksi u Evropskoj uniji bitna je ne samo za brži ulazak u društvo najrazvijenijih evropskih zemalja nego je to preduslov za bolje poslovanje domaće privrede. Čak i kada bismo (kako nam je to Miloševićeva vlast svojevremeno sugerirala) našli u Stigu ogromna nalazišta nafte, pa postali bogati kao Norvežani i, kao i oni, odlučili da ne uđemo u Evropsku uniju – te naše zastarele zakone morali bismo da menjamo na gotovo isti način kao i sada. Neke od tih promena su bolne, ali je njihovo odlaganje još bolnije i još skuplje.
Običnim građanima, koji se ne bave ekonomijom i politikom, a glavna briga im je kako preživeti, pregovori sa Evropskom unijom su poslednje što im pada na pamet kada razmišljaju o učinku Vlade. Ne razmišljaju ni o tome da Vlada još nema jasnu makroekonomsku politiku. Za njih je glavni plus Vlade što je snizila poreze na stanove i kompjutere, iako većina njih ni jedno ni drugo neće kupiti. Minus koji beleže Vladi je za njih znatno veći, a stigao je neočekivano kao ozbiljno poskupljenje hrane. Na to se kao minus nadovezuju i afere kao što je tajnost ugovora o koncesiji za izgradnju autoputa do Požege. Šta se tu skriva i hoće li, uprkos svim obećanjima, ostati i dalje skriveno zaista je bitno pitanje.
Za taj glavni minus koji su birači uknjižili zbog cena Vlada doista ne snosi preteranu krivicu. Poskupljenje namirnica je, iako se neki ekonomisti trude da to vežu za budžet i preteranu javnu potrošnju, ipak samo direktna posledica suše. Krivica Vlade je u tome što, iako je bilo nagoveštaja da će to uraditi, na ovoj prvoj posleodmorskoj sednici nije donela nijednu odluku koja bi najsiromašnijima pomogla da ta poskupljenja lakše prežive. Štete je bilo i zbog toga što je Vlada na kolektivan godišnji odmor uopšte odlazila.
Glavni problem koji se pokazao posle sto dana rada Vlade ostao je ipak pomalo skriven. Istina, moglo se sve saznati iz medija, ali se analitičari nisu time preterano bavili u okviru analize sto dana vlade. Čak je direktan sukob izbio i na političkoj sceni. Demokratska stranka je Koštuničinom DSS zamerila na sve otrovnijem rečniku kojim se povodom Kosova šalju poruke Americi, NATO-u i Evropskoj uniji. Potom smo saznali da između ove dve partije postoje ozbiljne razlike oko lokalnih izbora, ali i izbora predsednika države. Konačno, na poslednjoj sednici Vlade pokazalo se da postoje i krupne razlike oko imenovanja ambasadora i kadrovskih rešenja za direktore i članove upravnih odbora velikih javnih preduzeća.