Vojska je upozoravala

Septembar 1987. godine po mnogo čemu je bio nevidljiva prekretnica u poslednjoj etapi razvoja Jugoslovenske narodne armije. Nekoliko karakterističnih događaja obeležilo je ovaj mesec. Veći deo njih bio je van očiju javnosti, i tek kasnije se video njihov značaj.
Kada se pogledaju sačuvana armijska dokumenta, u vidu godišnjih izveštaja pojednih jednica, u osamdesetim godina su uvek davane standardne ocene o „složenosti društveno-političke i ekonomske situacije u zemlji“, iako su pravi problemi tek nastajali. Na moralno-političkom planu u JNA, u periodu druge polovine osamdesetih godina, sve više se ispoljavaju problemi uslovljeni postepenim narastanjem političkih previranja, rastom nacionalizama i ekonomskih teškoća koje su dovele do pada životnog standarda, ali i egzistencijalna pitanja kakva su stambeni i problemi školovanja i zapošljavanja članova porodica aktivnih vojnih lica. U pojedinim periodima bilo je i pojačane fluktuacije starešinskog kadra. Apelovalo se da se u sve sadržaje obuke i vaspitanja ugrade planovi štednje i racionalnog trošenja materijalno-finansijskih i drugih resursa sa ciljem „maksimalnog doprinosa društveno-ekonomskoj stabilizaciji“. U koncepcijskom smislu zadržano je očekivanje novog rata u blokovskoj verziji. Stoga su i dalje teorijski izučavane oružane snage susednih zemalja „posebno susednih zemalja članica NATO“, najviše Italija i Grčka, kako ukazuju dokumenti. Još 1988. smatralo se da snage NATO na jugoslovenskom vojištu „mogu ispoljiti iznenadno dejstvo“. „Unutrašnji“ neprijatelj nije smatran za mogućeg eskalatora ratnog sukoba.
Sredinom septembra 1987. definitivno je odobrena reorganizacija armije pod nazivom „Jedinstvo“. Ovaj plan pretpostavljao je organizaciju kroz jugoistočno, centralno, severozapadno i jadransko-pomorsko vojište. Na svakom od njih trebalo je formirati vojne oblasti, nevezane s teritorijalnim određenjem republičkih granica. Rad na ovoj reorganizaciji predviđao je da se, prema tadašnjim svetskim rešenjima, zameni organizacija sa armijama i divzijama, a uvede model vojnih oblasti sa korpusima i većim brigadama, kao efikacnijim organizacionim celinama. Neki hrvatski autori (D. Marijan, D. Domazet-Lošo) ukazuju da je ideja za korpusnu organizaciju nastala na bazi iskustava iz aktivnosti 52. korpusa na Kosmetu početkom osamdesetih. (…)
Kada je u pitanju severozapadno vojište (5. vojna oblast), reč je bila o ranije postojećem rešenju sa opravadavajućim teritorijalnim protezanjem. Isto je važilo i za Vojno-pomorsko ratište. Velika novost bilo je stvaranje jugoistočnog vojišta gde je komandi u Skoplju, koja je tradicionalno obuhvatala jug Srbije, Kosmet i Makedoniju, sada pridodata i Crna Gora. Sa logične strane najviše mogućnosti za diskusiju (i danas) privlači način na koji je teritorijalno zaokruženo centralno vojište sa komandom u Beogradu. Bosna i Hercegovina uvek je posmatrana kao velika centralna i vojno-rezervna oblast. Sada je ona bila samo deo ratišta, gubeći svoju tradicionalnu formu. Štaviše, činjenica da se rat 1991-1995. odigrao u najvećem delu upravo na ovom vojištu, čija je komanda bila u Beogradu, ostavila je prostora za spekulacije o načinu i logici nastanka centralnog vojišta (Prve vojne oblasti). Pojedni hrvatski ili bosanski autori smatraju da je tako postavljena vojno-organizacijska osnovica za projekat unitarne Jugoslavije ili alternativno Velike Srbije. Teza da je zapadna granica centralnog vojišta upravo bila granica zamišljene skraćene Jugoslavije (Velike Srbije) u toku rata i posle njega zaživela je u otcepljenim republikama, kao ilustracija da je upravo vojni vrh projektovao događaje iz 1991-1992. (…)
U jugoslovenskoj, a posebno srpskoj javnosti, ostao je zabeležen jedan događaj kao najkarakterističniji za septembar 1987. To je četvorostuko ubistvo vojnika u paraćinskoj kasarni. Pucnji vojnika Aziza Keljmendija (poginulo je četiri, a ranjeno šest vojnika) iskorišćeni su kao kohezioni faktor srpskog javnog mnjenja, pred kontroverznu 8. sednicu CK SK Srbije i politički uspon Slobodana Miloševića, a ne kao signal za rast albanskog terorizma, na koji su vojni vrhovi upozoravali. Od početka osamdesetih godina, a posebno posle prolećnih demonstracija na Kosovu 1981. u JNA je albanski regrutni kontingent bio baza za stvaranje različitih ilegalnih grupa. U periodu omeđenom 1981. i 1988. godinom, u redovima JNA je otkriveno oko 225 ilegalnih albanskih grupa, sa preko 1.600 vojnika. Na Kosmetu je u istovremeno godišnje vršeno između 40 i 100 slučajeva oštećenja vojnih instalacija, imovine, sabotaža manjeg nivoa i provokacija. S proleća 1989. Kosmet je ponovo buknuo. Opet su u gradovima počele demonstracije, iza kojih je usledila najšira vojna i policijska intervencija.