Vreme naturščika

Zoran Hamović Od ropstva gora je jedino lažna sloboda. Zarobljen čovek zna šta mu je činiti: sprema snagu i čeka tren da se iz pošasti neljudskog stanja izbavi. Jedna od ozbiljnih civilizacijskih tekovina, institucija koja je najviši oblik garancije slobode i njenog širenja ili bogaćenja, jeste svekolika mogućnost izbora i ravnopravnost onih koji biraju. Naizgled, Srbija je slobodna zemlja jer je obezbedila tehničke instrumente za stranačke kampanje i javno nadmetanje ideja i političkih stavova. Naizgled, kažem, jer se pitam da li je moguće imati slobodu bez suverenosti i spisak kandidata bez osnove za ostvarivanje obećanja i ispunjavanje ciljeva. Nije li onda pred nama još jedna inscenacija s dekorativnim elementima za podražavanje, a ne održavanje slobodnih izbora?
Nije reč o suverenosti nad teritorijom, da se odmah razumemo, jer gubitak suverenosti nad prostorom je posledica, nije uzrok. Najlakše je optužiti spoljni faktor, raširiti ruke u nemoći, pomiriti se s pobedom svetske sile neizmerne i tako prepustiti da se krivac neprekidno podrazumeva, a mi svoje neznanje i nesposobnost branimo i proizvodimo u nepromenljive datosti. Upravo to su idealne okolnosti da se aktuelna politička elita oslobodi intelektualnih dužnosti proizvođenja i sprovođenja doktrine uređenja i razvoja države, doprinoseći univerzalnim važećim i vrednim principima, a ne samo nasilno se podređujući i prilagođavajući njima. Dugotrajna okrenutost ka unutrašnjem razračunavanju i optuživanju za kriminalne radnje pretvorila je našu političku scenu u kokošarnik, a privredne i kulturne resurse oslabilo i sasvim udaljilo od bilo kakvog respektabilnijeg i reprezentativnijeg međunarodnog postignuća. Birače i mlade ljude, pogotovu one najobrazovanije koji žele da žive kao sav normalan svet, iscrpla su višegodišnja pokušavanja i sudar s realnošću koja im jedno obećava, a drugo pruža. Pokušaju, ne greše, a doživljavaju neuspeh. Probaju i ugruvaju se još nekoliko puta, a onda zaplove u rezignaciju i potonu u ravnodušnost, da bi na kraju zakopali u mržnju za koju niko ne može garantovati kada i u šta se može pretvoriti. Umesto želje da se preinači način života u državi, napušta se država u kojoj nema načina da se živi.
Gubitak suverenosti nad znanjem, deprofesionalizacija i sukobi motivisani ličnim interesima jačali su podsisteme na račun sistema koji je postao samo tanka zavesa iza koje se obavljala trgovina na račun, a ne za račun države. Mnoštvo neznalica i poluinteligenata, kao vojnici stranaka, bez odgovarajućeg znanja i sa suviškom jedine vrline koju poseduju, a to je besmislena poslušnost – uspostavili su mrežu koja ne unosi red i jedinstvo u naš život, već štiti delatnu vlast iz senke ili podsistema.
Stoga nema čuđenja, jasno je zbog čega smo se zadesili u političkom vrtiću, kao dobrovoljni učesnici u ekranizaciji „slobodnog“ života. To manje govori o međunarodnim starateljima, projektantima Velikog brata, nego o Srbiji i nama koji smo usvojili takvu suverenost nad svojom sudbinom. Ideju da je znanje nešto što predstavlja nasilje nad slobodom naša lenjost dočekala je s masovnom radošću. Prihvatili smo oberučke ohrabrivanje infantilnosti i tovljenje egoizma, jer smo shvatili da je dovoljno biti na TV ili u novinama i postati važan. Idealni profil sposobnog čoveka danas u našoj javnosti oličen je u dovitljivom, a ne učenom pojedincu. Važne su samo zabavne i sportske, a ne kulturne i radne paradigme.
Cilj svake populističke i nazadne politike jeste manipulacija, i to ona koja ima ugrađenu želju da traje duže vreme, ona koja se udvara statistici, a ne kreativnosti. Neobrazovanim, infantilnim egocentricima lako se manipuliše. Laž kod njih duže traje, a i jeftiniji su. Slobodu uvek očekuju od Deda Mraza, ili neko drugog zaduženog, te su podatni za oblikovanje. Do nagrade se može doći pokornošću, a sloboda se može (dobrovoljno) razmeniti novcem. Počinje era kredita i nomada, a život počinjemo da prihvatamo kao rialiti šou u kojem su glavni junaci naturščici.