Vreme sloma uverenja, vrednosti i smisla

Povodom nedavno objavljenog teksta profesora Mikloša Biroa pod naslovom „S bogovima nema rasprave“, izneo bih nekoliko nesistematskih zapažanja.
Nije više autoritarnost nastavnika glavni problem naše škole, iako ona još uvek neznačajno postoji. Glavni problem je nedostatak bilo kakvog autoriteta. Nastavnik je izgubio svoju tradicionalnu auru u poređenju sa novokomponovanim idolima koji su predmet identifikacije. On je ne samo dosadan, nego i komičan u nemoći svoga nastojanja, a u svemu komičnom, rečeno je, ima nečeg tragičnog. Sto godina, devedeset groša!
Poznato je da su roditelji u procesu vaspitanja dece izgubili bitku sa javnim mnjenjem, medijima i duhom vremena. Babe i dede su dovršile taj proces, tako da su učenici, u izvesnom smislu, autoritarniji od nastavnika. Bezuslovna podrška se pretvorila u bolećivost, a izostaje konstruktivna i pedagoški osmišljena kritika. Iz toga je nastala haotičnost, anomičnost, proizvoljnost, neefikasnost, nefunkcionalnost, opšta entropija školskih vrednosti. Naša škola je u pedagoškom smislu – mrtva!
Naša školska deca su prezaštićena, bogići i božice, što iz tradicijskih razloga „sentimentalno-humanističkog“ vaspitanja i obrazovanja, što zbog borbe za opstanak u siromašnom tržišnom društvu. To ih čini nesposobnim u objektivnom svetu rada i zatečenim u svetu života. Sa druge strane, niko se ozbiljno ne bavi školskom decom, niko ne bdi nad njihovim razvojem. Otuda su nemotivisani, neradoznali, nesamodisciplinovani, u sebe zatvoreni, predrasudni. Otuda su u cvatu mladosti već duboko indukovani u nematerijalnoj koruptivnosti, u cvatu već precvali!? Posebno je pedagoški problematičan odnos između liderske manjine i vođene većine u razredu.
„Ambiciozan sam, ali sam lenj“, kaže mi sasvim iskreno i zabrinuto jedan maturant. To je temeljni unutrašnji konflikt naše školske mladeži, a može se reći i društva. Iz toga nastaju problemi i dalekosežne frustracije. Sa treće strane, sjajna su naša deca kakvo je društvo i država, kakvi su roditelji uglavnom, kakvi su poneki nastavnici, kakav je svet odraslih.
Za roditelje, koji su zbunjeni, pasivni, nerealni, nekomunikativni, nemoćni i kao takvi najslabija karika u pedagoškom procesu važi ona misao da vaspitače treba prevaspitati, a to je već građanska re-evolucija!
Kako vaspitavati i obrazovati u vremenu sloma uverenja, vrednosti i smisla: za veštinu i opstanak; za smisao i sreću; za znanje i vrednosti? Učiti da su još jedna neponovljiva svest roda koja se obrazuje i realizuje u svetu; da su „bačeni u svet“ i to na jedno neprijatno mesto; da je jedini istinski identitet to da su ljudska bića roda homo sapiens, što podrazumeva sva druga određenja; da moraju, u evropskoj tradiciji, nešto (neko) postati u smislu samorealizacije svojih pozitivnih potencija; da postoje i druga ljudska bića vrlo slična njima, ali sa svojom nesvodivom različitošću, jedinstvenošću i punopravnošću; da se uče univerzalnim vrednostima i njihovoj relativnosti i konfliktnosti; da se uče postavljanju pitanja i hrabrosti kritičkog izricanja, sa punom svešću da žive u svetu u kome istina nikome ne treba; da biti razuman ne znači samo praviti se kao da je sve u redu, niti privići se na atmosferu razočarenja, nego biti delatan, angažovan i praktičan; da biti slobodan ne znači biti proizvoljan i mahnit, nego odgovoran; da uče kako da uče; da uče da vole; da uče da ljudi umiru i nisu srećni…
Našem opštem obrazovanju bolno nedostaju ozbiljna medicinska, psihološka i etička znanja i veštine. Čovek nije samo homo tehnicus, a toolmaking animal, nego je pre svega i još uvek homo humanus!