Vučićeva politika udaljava Srbiju od Evrope

Iako čvrsto verujem u evropski projekat i budućnost Srbije u EU, realno sagledavanje procesa i stanja na terenu govori u prilog tvrdnji da Srbija danas nije bliža članstvu nego pre nekoliko godina.

S jedne strane građani su joj individualno sve bliži ili su već deo Unije pošto su tamo pronašli bolji posao i život, ali se kao društvo udaljavamo od temeljnih evropskih vrednosti i tekovina.

Smatram da u svakom društvu najveću odgovornost nose političke elite koje usmeravaju procese i kretanja jedne zemlje i svojom retorikom utiču na izgradnju narativa a samim tim i javnog mnjenja.

Aleksandar Vučić, nekada radikal i veliki nacionalista koji na vlast dolazi pričom o evropskoj budućnosti Srbije, suštinski do dana današnjeg nije promenio svoju politiku koja nema dodirnih tačaka sa evropskim vrednostima.

Iako aktuelna vlast zvanično govori kako Srbija ide putem članstva u EU, ta ista vlast kao da namerno deluje u suprotnosti svojom zvaničnom politikom.

Ukoliko bismo uporedili današnje stanje na polju vladavine prava, nezavisnog sudstva, slobode medija i pravne države u odnosu na period od pre nekoliko godina, videli bismo da napretka nema. I ne samo da nema napretka, nego se postavlja i pitanje da li smo danas manje spremni za članstvo nego što smo bili pre pet godina.

U procesu evropskih integracija odgovornost se pre svega nalazi na zemlji koja želi da postane deo Unije, ali se odgovornost nalazi i na samoj EU koja nadgleda ceo proces i ocenjuje spremnost jedne države da postane član.

Mi smo svedoci situacije u kojoj vlasti u Srbiji godinama pričaju da reforme treba da sprovodimo pre svega zbog sebe, a ne zbog EU, ali je neodoljivi utisak da se ovde reforme sprovode tek toliko da bi se otvorilo po koje pregovaračko poglavlje. Ali, danas je teško pričati o reformi institucija pošto su toliko razrušene da bi morali da počnemo da ih gradimo iz temelja.

Dok su se institucije u Srbiji urušavale, naši evropski partneri su verujem pratili sve ono što se dešavalo i sa institucijama i sa medijima u Srbiji, ali su javno kritikovali delovanje naših vlasti tek toliko da ne ostanu skroz nemi.

Upravo ta sinergija urušavanja institucija od strane vlasti i prećutno posmatranje od strane EU doprinelo je da nakon dvadeset godina našeg putovanja ka EU dovodimo u pitanje našu evropsku budućnost.

Ako smo godinama verovali da je rešavanje odnosa Srbije prema Kosovu preduslov napretka Srbije ka EU, slučaj neotvaranja pristupnih pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom opovrgava tezu da je Kosovo taj preduslov.

Međutim, da su evropski zvaničnici od početka bili kritični kao što danas postaju sve otvoreniji u svojoj kritici na stanje u oblasti vladavine prava, nezavisnog sudstva i slobode medija, verujem da bi vlasti u Srbiji bile mnogo opreznije u vođenju svoje politike.

Dodatnu opasnost evropskoj perspektivi Srbije predstavlja i neodgovorna, pa čak i šizofrena spoljna politika gde se jednog dana predsednik Srbije grli i nazdravlja sa funkcionerima EU, a drugog dana ministar spoljnih poslova bratimi sa svojim ruskim idolima. Dovoljno je samo da pogledate naslovne strane srpske štampe pa da sebi postavite pitanje da li Srbija sutra ulazi u nekakav savez sa Rusijom ili namerava da postane članica EU.

Ako vrlo dobro znamo da predsednik Srbije drži pod kontrolom gotovo sve dnevne listove i televizije koje raspiruju proruski i nacionalistički narativ, onda je logično postaviti pitanje o kakvoj to evropskoj perspektivi priča predsednik Vučić. Svojim govorom i delovanjem kako u Srbiji, tako i vođenjem spoljne politike predsednik Vučić je Srbiju udaljio od Evropske unije.

Još opasnije, vođenjem ovakve politike, evropska ideja može dugotrajno biti ugrožena u Srbiji. Zato je danas više nego ikada ranije Srbiji potrebna nova liberalna, proevropska struja koja će stati na put svim nacionalizmima i populizmima i vlasti i opozicije.

Autor je politikolog za međunarodne odnose