Zabeleška o skandalu

Nataša B. Odalović Željko Bodrožić neće ići u zatvor. Tačka. Obratiti pažnju: ne zato što je on novinar koji je nekad pisao nešto o nekom socijalisti. Željko, kažem, neće ići u zatvor. Tačka. Neće ići u zatvor ni da je pisao o bilo kom drugom glavonji iz SPS, DS, DSS, LDP, SRS, GSS, itd. Zašto? Zato što zatvore prvo valja napuniti gamadima punih džepova i praznog mozga. I zato što zatvori kukaju za onim uglednim građanima što umesto srca imaju metalne implantate, svojevrsne pejs-mejkere sa „pametnim“ okidačima, podešenim da meci lete da im suza ne kane il im se mozak pomuči da prethodno razmisli kuda ti meci završavaju. A posle se isti mole nekom samo njima znanom Bogu nepojamne tolerantnosti ukoliko im i on gleda kroz prste, mole se javno da sav svet vidi šta im radi i desnica i levica, po sistemu: „Vidi mi ruke“. Željko Bodrožić neće ići u zatvor i zato što u zatvor nije otišao niti jedan gad koji se lažno izdaje za novinara, a ko zna koji je krucijelac.
Ako mi verujete, nije da se ponosim time, ali za sve ove godine nisam pročitala taj sporni tekst Željka Bodrožića. Ne znam šta tamo piše. A evo, blanko kažem, što mi nije običaj, ova ujdurma, prljavština od prljavštine, ovo vrhunsko licemerje da se ta priča o nekoj navodnoj krivici Željka Bodrožića toliko prolongira i da se na kraju dolazi do glupave odluke nekog suda u ovoj zemlji u kojoj zakon ne važi za elitne mafioze, nafatirane politikante, i ostalu đavolovu sabraću, skandalozna je koliko i degutantna i bljutava i ogavna. Fuj! E zato kažem, ako niko od te sabraće neće u zatvor, e neće vala ni Željko Bodrožić.
Ovaj tekst nikako ne treba shvatiti kao podršku bilo kojoj instituciji, ličnosti, ili instalaciji koje daju podršku Željku Bodrožiću. Jer, iskreno, užasavam se manira, toliko praktikovanog u Srbiji, kada politički korektnim izborom žrtve kojoj se podrška široko upućuje, politički korektni profitiraju više nego žrtva. Tako je bilo i tako biva. Ovaj tekst je samo i jedino podrška Željku u vidu iskrenog ubeđenja izrečenog kroz konstataciju koja je za mene nesporna: Željko neće ići u zatvor. Jer, kada bi se još i to desilo, onda bi nepostojeće, doduše, ali kakve-takve državne institucije s predznakom demokratske, mogle smesta da zatvore dućan. Ne zbog Željka, nego zbog bezakonja koje nas načisto uništi kao društvo ili kao uštve, više nema razlike. Ja još verujem da u Srbiji ima pameti, i da nećemo svi skupa završiti u kraju koji se zove ironija. Željka poznajem površno, ali uvek kada sam sa njim imala priliku da razgovaram imala sam utisak da govorim sa jednim od onih tihih, neiskvarenih ljudi koji u svakom filmu izvuku deblji kraj. Pa i u vlastitom okruženju. Za Željka, portparola GSS, prilikom raspodele poslaničkih mandata, sa liste LDP, nije se našlo mesta u Skupštini, iako bi mnogi neisfolirani zagovornici te opcije radije videli Željka da ih predstavlja u Skupštini od mnogih već viđenih i potrošenih faca. Ali, ne bih se mešala u njihova posla. Šta znam kome sve mogu da se zamerim. Pominjem i taj slučaj jer bi Željku, kao ocu mnogobrojne sitne dečice, ta kinta koju sebi nabacuju i ovako prebogati likovi glumeći narodne poslanike, svakako dobrodošla.
I na kraju, a zapravo najvažnije, šta radi država u vezi sa slučajem Bodrožić? Ne meša se u odluke suda, jer je sudstvo u Srbiji, vidi jarca, tvrde – nezavisno! Ma da, muda od labuda! Svakog dana, svakog meseca, svake godine, svake decenije svaka nesrećna generacija koja stasava u ovom tužnom bordelu, imala je priliku da se uveri koliko nam je sudstvo nezavisno. Toliko, da kad neko mali i nezaštićen poveruje da na sudu, a gde drugo, treba da potraži pravdu protiv ma kog moćnika, može da se slika, ako nema sreću da ga neko upućen i iskusan glede nezavisnosti i pravičnosti na vreme posavetuje očinski da to ne čini, jer ako teraš kera sa kerovima ostaćeš izujedan.