Zajedno ka novim vidicima

Snežana Kresoja Sveobuhvatni predlog Martija Ahtisarija za rešenje statusa Kosova predstavlja za Srbiju test političke kompetentnosti i spremnosti da se odgovori zahtevima konkretnog istorijsko-političkog trenutka: otvara prostor okončanju procesa življenja falsifikovane stvarnosti, u kojem je (pre)dugo privid istine bio važniji i istinitiji od same istine. Privid samo „naše“ istine u kojoj je Srbija „snažnim i neodbranjivim argumentima oborila Ahtisarijev plan u SB“, u kojoj srbijanske elite, nemoćne da formulišu održivo i racionalno rešenje, unisono odbacuju predlog ocenjujući ga kao „beznačajan“.
Retki su glasovi koji, otvarajući perspektivu regionalne saradnje, naglašavaju važnost tema i problema koje su zajedničke građanima i Srbije i Kosova. Osiromašeni i u najvećem procentu u Evropi nezaposleni, socijalni, politički i ekonomski autsajderi, građani Srbije i Kosova dele zajedničko iskustvo marginalizovanih. Retki su glasovi koji u prvi plan ističu „princip čistog uma“: „Niko me ne može prinuditi da budem srećan u skladu s njegovim pojmom dobrobiti za druge, jer svako može tražiti svoju sreću na način koji mu odgovara“. Prostor buduće sreće Pregovarački tim Vlade Srbije nudi u 500 primedaba na predlog Ahtirarija, zamagljujući time realnu suštinu pregovaračkog procesa. A suština su dobrobit, bezbednost i sigurnost građana Srbije i Kosova, te jačanje procesa regionalne bezbednosti i sigurnosti.
Građane Srbije i Kosova, veštački suprotstavljene političke strance, povezuje činjenica kraja koncepta klasične suverenosti. Srbija neće reintegrisati Kosovo kao deo teritorije na kojoj ostvaruje punu suverenost, a Kosovo neće postati klasična nacionalna država, budući da tokovi evroatlantskih integracija snaže procese podeljene, transnacionalne suverenosti. Zalažući se za pokretanje novog ciklusa pregovora koji pretpostavlja angažman novog međunarodnog posrednika, političke elite ne objašnjavaju građanima Srbije šta je cena odlaganja konačnog rešenja niti cena eventualne ruske podrške. Reciklira se ekskluzivizam žrtve i patnje, konstruiše diskurs novog gubitničkog jezičkog patriotizma. Budući da za Kosovo „ne postoji naknada“, neguje se ekskluzivizam kosovske Golgote i nanosi istorijska nepravda „narodu mučeniku“. Srbija je na braniku „principa međunarodne zajednice“ i svet se upozorava, u kataklizmičnom tonu, na u najmanju ruku raspad postojećeg međunarodnog sistema.
Senka oltara, mača i krune sputava srbijansku elitu da racionalno otvori novu stranicu istorije: da prihvati nezavisno Kosovo kao regionalnog i strateškog partnera sa kojim će graditi evroatlantsku perspektivu i stabilnost u regionu; da prva pošalje ambasadora u Prištinu koji će konstruktivno podržati aktivnosti civilne misije EU i time demonstrirati odgovornost buduće članice EU i NATO; da već sada otpočne procese temeljnog rada na prošlosti, kažnjavanjem počinilaca zločina na Kosovu, čineći time prvi korak ka pomirenju. Potpisivanjem sporazuma CEFTA, Srbija je, uostalom, de facto priznala Kosovo kao spoljnopolitičkog partnera.