Zakasnelo hapšenje

Nekad se govorilo da je pravda spora, ali dostižna. U današnjoj Srbiji sigurno je samo ono prvo.
Dok se ne završi tranzicija, veći deo krvavog i prljavog novca biće opran, sa većine biografija biće uklonjene mrlje, gresi će biti oprošteni. Tek tada će Srbija postati zaista nezavisna država, sposobna da se brani od onih koji je iznutra ruše i da obezbedi građanima pristojan život po zakonima koji važe za sve.
Mihalj Kertes spada u malobrojne izuzetke što potvrđuju pravilo. Mada je i pre šest godina bilo osnova za njegovo hapšenje, mada mu je u međuvremenu i suđeno, sada mu je pripisan i greh zbog kojeg neće odgovarati ni ostala trojica s kojima ga je počinio, ni oni čijih imena nema na optužnici, iako su bili deo na najvišem državnom nivou organizovane grupe za pljačku naroda. To ne znači da je Kertes žrtveni jarac. On je tipičan pripadnik družine koja je vladala Srbijom tokom devedesetih. U visoku politiku ušao je kao „Mađar koji se ne plaši Srba“, prećutavši da ne zna mađarski. Takvi su tada najlakše napredovali, najodanije ispunjavali njegove želje i, s njegovim blagoslovom, sticali bogatstva.
Ni DOS ni vlada Vojislava Koštunice nisu se previše bavili bezakonjem iz devedesetih. Milošević je, doduše, formalno uhapšen baš zbog onoga za šta je sada optužen njegov „ministar za narod“, ali je iznošenje novca na Kipar uskoro bilo zaboravljeno. Iznosioci su imali dovoljno vremena da izbrišu tragove, umile se novoj vlasti i počnu novi život. Zatvorene su firme za sticanje prvog miliona, novac je prebacivan s računa na račun i konačno ulagan u čiste poslove. Političari su se, svako iz svojih razloga, klonili sukoba sa novopečenim bogatašima. Nisu se izvukli samo Bogoljub Karić i sada Kertes. Prvi je izbegao susret sa istražiteljima i priliku da objasni tajne svojih poslovnih uspeha. Drugi će – ako bude pričljiv kakav jeste i ako bude pitan o svemu što zna – moći da otkrije mnoge podrobnosti.