Zaklana državna krava

Dragan M. Kostić Traganje za pravom istinom o iznošenju novca iz Srbije tokom trajanja sankcija UN (pre svega na Kipar) predstavlja izuzetno ozbiljan posao. Svaka improvizacija, ili bujnom maštom vođena misao, dovodi do urušavanja opravdanih poriva i ciljeva osnovne ideje – svaki pogrešan korak automatski vuče unazad (poništava bar dva ili tri mukotrpno načinjena koraka ka cilju), a neretko vraća i na sam početak. Ne treba biti naročito ažuran analitičar da bi se uočilo koliko smo se već puta našli na nultoj poziciji nakon veoma optimističkih startova.
Zbog toga ćemo se ovde kloniti pojedinačnih podataka i njihovog tumačenja i uhvatiti se u koštac sa, u osnovi, generalnom odbrambenom strategijom onih koji osporavaju sam smisao traganja za istinom – strategijom koja se svodi na konstataciju: „bile su sankcije i nije se moglo drugačije“ (često je prati „pokajničko“ priznanje da je tu i tamo bilo i nekih zloupotreba, ali isključivo kao neizbežan negativan efekat sankcija). A, da li je, zaista moralo biti baš tako? Odgovor je nedvosmislen: nije.
Postojalo je relativno jednostavno rešenje nametnutog problema sankcija, koje se ogledalo u jačanju uloge države u kriznim trenucima. Država, kao svaki živi organizam, u trenucima kada je ugrožen njen opstanak, ima pravo na odbranu. Ta odbrana mora biti smišljena i koordinirana. U slučaju sankcija UN (opravdanih ili ničim izazvanih, svejedno) postojeću spoljnotrgovinsku mrežu i deo bankarskog sistema usmerenog ka ino-transakcijama trebalo je planski transformisati u što kraćem roku, tako što bi se po svetu namenski formirala predstavništva u privatnom vlasništvu tipa pro foro externo (za spoljnu upotrebu, za javnost). Pojedini stručni ljudi bi osnivački kapital za formiranje takvih „svojih“ preduzeća dobijali od matične export-import firme, odnosno banke, a svi tekući i novi poslovi (i godinama stvarane poslovne veze) preusmeravali bi se na njih. Pravni status i način poslovanja regulisao bi se specifičnim ugovorom između takvog pojedinca i matične firme (bio bi čuvan pod okriljem države kao najstroža tajna i tako formulisan da predstavlja garanciju za slučaj da neko od tih preduzetnika pokuša da se „osamostali“). Njihovo poslovanje bi, što je najvažnije, i dalje bilo pod punom kontrolom, jer bi svaka zloupotreba mogla odmah biti sankcionisana na adekvatan način. Nakon prestanka sankcija, sve bi se vratilo u prvobitno stanje, uz simbolične gubitke dvostrukog prenosa. Time bi se sačuvao ogroman kapital (u svim oblicima) srpskih spoljnotrgovinskih kuća, banaka i same države, odnosno njenih građana.
Ali, takvo rešenje očigledno nije bilo po volji režima. Režim se (a zna se kako je funkcionisao mehanizam odlučivanja u okviru tadašnje vlasti) odlučio za sasvim suprotnu koncepciju. Odjedanput se pojavio u ulozi promotera apsolutno liberalnog tržišta. Do tada surovi pobornik komandne privrede suspendovao je sve postojeće, zakonom predviđene oblike kontrole poslovanja i na scenu uveo samo jedno jedino pravilo: „dok su sankcije, neka se svako snalazi kako god zna i ume“. Taj isti režim – koji se grčevito borio čak i protiv samog prava da se privatnici bave spoljnom trgovinom, i tako više od pola godine od donošenja odgovarajućih zakona A. Markovića sprečavao privatnike u Srbiji da se bave uvozno-izvoznim poslovima – iznenada je doživeo „preobražaj“ i postao zagovornik privatnog biznisa i liberalne ekonomije. Ekonomski liberalizam („doktrina koja se zalaže za najveće moguće korišćenje tržišta i konkurencija u cilju koordinacije ekonomske aktivnosti“, D.V. Pirs) uspostavlja se dugim i mukotrpnim procesom, a ne preko noći, ukidanjem svih instrumenata kontrole i to u nestandardnim, kriznim uslovima.
Tako je Srbija ušla u period totalnog haosa. Svako se snalazio kako zna i ume, shodno datoj situaciji, znanju i kuraži. Bilo je i pojedinaca koji su svoju stručnost i tadašnji položaj pametno iskoristili i, plivajući u pravom smeru, jednog dana na obalu izneli veliko lično bogatstvo neopterećeno hipotekom kriminalnih radnji. Mnogo je veći broj onih koji su se na zapanjujuće drzak način (usled pomanjkanja ličnog znanja i/ili nedostatka straha od mogućih posledica) lično „ugradili“ u poslove nošenja para u džakovima (čak i bez običnih internih propratnica), i/ili u besomučno prebacivanje novca sa jednog računa na drugi, otkidajući pri svakoj takvoj transakciji lavlje komade. Za pravu sliku bezočnog otimanja novca od građana Srbije treba dodati i sumanute zarade povlašćenih uvoznika (od sto i više posto na pojedinu robu) i još mnogo drugog. A, sve pod okriljem gesla „snađi se“ i plaštom viših interesa, koji su zaista nalagali nabavku neophodnih lekova, energenata i slično. Narodski kazano, da bi se pojedinci dočepali kojeg kilograma mesa, zaklali smo državnu kravu koja nas je mogla hraniti decenijama.
Danas smo tu gde jesmo – ponovo pred strateškom odlukom. Pitanje da li sve treba prepustiti zaboravu ili se sa startne pozicije ponovo odraziti u nepoznato, nadam se, više je retoričkog karaktera.