Zaklanjanje iza leđa vlasti

Rodoljub Šabić U verovatno naručenom intervjuu (Večernje novosti, 2. juna), čiju sadržinu je kasnije preneo i RTS, direktor RTS-a sasuo je pravu salvu prizemnih diskvalifikacija i uvreda na moj račun, uključujući i te da sam nečiji kurir ili patuljak. Ipak, to nije povod za moje reagovanje. Već sam imao prilike da budem izložen sličnim verbalnim atacima nekih javnih funkcionera sličnog mentalnog sklopa. Ni tada nisam reagovao na primitivizam, neću ni sada. Mislim da prostakluci i jeftini pokušaji diskvalifikacije uvek sami najbolje govore o onima koji se njima koriste i da je zato reagovanje na njih suvišno.
Ali svojom izjavom direktor RTS-a, osim gore pomenutih, pokazao je i neke stvari, na koje moram reagovati. Nije privatna stvar čoveka, koji je direktor informativnog javnog servisa, to što nema ni najelementarnije predstave o obavezama koje, po zakonu, ima prema javnosti. Nije to ni njegova nesposobnost da razlikuje budžet i završni račun budžeta. A pogotovo to nije slučaj s njegovim upuštanjem u sasvim očigledno dezinformisanje javnosti.
Direktor RTS-a providno igra na kartu animoziteta koji deo javnosti ima prema NVO, animoziteta koji javni servis pod njegovim rukovodstvom neodgovorno pothranjuje. Zato i naglašava činjenicu da je tražilac informacije NVO sa čijom predsednicom je direktor RTS-a još odavno u javnom sukobu. Sam, do krajnosti subjektivan, pokušava da i povereniku za informacije imputira nekakvu subjektivnost. A svakom imalo objektivnom, savršeno je jasno da je potpuno svejedno ko je tražilac informacije. Jer, ko god da je, mora biti nesporno da finansiranje manifestacije koja je koštala milione evra javnog novca treba da bude javno.
Direktor RTS-a dezinformiše javnost i u pogledu predmeta mog naloga i vremena za njegovu realizaciju izjavom „kompromitovao je svoju funkciju tražeći da za tri dana završimo budžetski obračun“. A nije tražen nikakav završni obračun ili izveštaj, već budžet Evrosonga. Dakle, dokument koji predstavlja plan, projekciju potrebnih sredstava za finansiranje manifestacije, dokument kakav se obavezno priprema za svaku veliku manifestaciju, znatno pre, mesecima pre njenog održavanja.
U skladu s navednim, tražilac informacije obratio se RTS-u još 31. marta. Svih 15 dana koje je imao na raspolaganju RTS je ignorisao taj zahtev, i kad je žalba izjavljena, ponašao se na manje više isti način i pored zahteva Poverenika da se izjasni. Ni jednom jedinom rečju nije obrazložio svoj stav u vezi sa budžetom. Poverenik izjavljenu žalbu, zbog ogromnog priliva predmeta, nije rešio u zakonskom roku, već po proteku istog, ali je konačno doneo odgovarajući nalog. Sada svojim izjavama direktor RTS-a pothranjuje sumnje da li uopšte postoji budžet Evrosonga. A eventualno nepostojanje tog dokumenta upućuje na jedan, zaista izuzetno neprijatan zaključak – da je Evrosong finansiran, u stilu „uzmi ago koliko ti drago,“ bez ikakvog plana.
A za dokument, čiju izradu direktor RTS najavljuje rečima „imamo tri meseca da najpre Dinkić i Organizacioni odbor prihvate izveštaj, a potom da papiri prođu kroz upravni odbor RTS“, jasno je da bi trebalo da bude izveštaj o realizaciji budžeta. Za sada još niko nije tražio, a biće dobro da se, pre nego što ga iko zatraži, objavi na veb sajtu RTS-a, što je odavno trebalo uraditi sa budžetom.
Za razliku od direktora RTS-a, ja nisam ni cinik ni mizantrop. I zato i kao građanin i kao funkcioner ove države mogu da mu poželim da taj izveštaj bude prihvatljiv ne samo za vlast, iza čijih širokih leđa, reklo bi se, direktor već namerava da se zakloni, nego i za kompletnu javnost. Ali, iz iskustva znam da bezobrazna, gotovo panično nervozna reakcija na nalog poverenika za informacije nimalo ne povećava šanse da tako i bude. Naprotiv.