Zoran Hamović Pogodili ste – reč je o kulturnoj politici. U Srbiji se posle tzv. demokratskih promena u Ministarstvo kulture ide po kazni i službuje u senci političkog potkusurivanja. Upravo to je period kada je nekultura dostigla svoje najmonumentalnije razmere i kada je politički usvojena Gučanska povelja o daljem razvoju kulture. Demokratska pretnja „Beograd je svet“ ostala je na zaturenom krpenom transparentu ispisanom pre deset godina. Cecingrad je obeležio taj jubilej odašiljući novu poruku – „Beograd je slep“. Nekultura se pokazala najuspešnijom zamenom za demokratiju. Zašto?
Populistička politika podrazumeva „vraćanje“ kulture narodu. Nijedna populistička vlast ne želi da troši novac na svoje neprijatelje tj. kulturne i obrazovane ljude. Odustavši u potpunosti od knjige, odustala je od erudicije. Ogoljena politka bez ljudi od znanja je politka borbe za vlast i privilegije.
Nije ovo povelja o bratimljenju s ministrom, niti potvrda o unapred oproštenim grehovima, nego opomena da se svojim zalaganjem mora izboriti za bolji status kulture, pa i sopstveni. U političkom ustrojstvu izbornih prioriteta kultura se ne prepoznaje kao jedina koja daje zamah volji da iz bolesti izađemo, a da ne bolujemo večno, za neživot, imajući uvek spremno opravdanje. Kako da objasnimo odsustvo ozbiljnijeg spominjanja kulture u predizbornim kampanjama demokratskih opcija? Kako da objasnimo da ni jednoj od stranaka kultura nije važan cilj? Svi su opsednuti govorom o tome da je Evropa cilj. Ustaljena servilnost dala je sebi maha, pa je sredstvo proglasila ciljem. Jesu trenutno glavni junaci našeg života likovi uniformisane i militaristički vaspitne Evrope, ali ona se mora doživljavati kao isključivo tranzitna stanica našeg duha. Da bi to tako moglo i da bude, naš zadatak je da stvoramo univerzalno prihvatljive vrednosti, kao podrazumevajući deo svetske palete poželjne i zanimljive različitosti. Tada će glavni likovi naših života biti nasmejani i radoznali turisti u potrazi za sadržajem mnogih slojeva ovdašnjeg kulturnog bogatstva (kojih smo mi sve manje svesni).
Procenat koji se izdvaja ukazuje da nam je kultura samo tanušna presvlaka, glazura kojom se prevlači metastazirano tkivo društvenog bića. Implicitni politički zahtev je da umetnici i stvaraoci, po mogućnosti besplatno i od svoje volje, sve nas ovde, a i čitav svet, ubede da je miris onog što se raspada parfem i da svu energiju kojom raspolažemo pretvorimo u ljutnju što bliža i dalja okolina podjednako ne uživaju. I sa tih famioznih 0,88 posto moglo bi se mnogo više učiniti da nije vidljivih i nevidljivih protomajstora propasti i našeg ukupnog samoponištenja. Žrtvovani politički prolaznici, oličeni u ministru i njemu sličnim na nižim nivoima, od pokrajinskog do opštinskog, i ne upravljaju kulturnom politikom, već su glavni njeni sprovodioci „mali bogovi“ administrativne uprave. Ovi socijalistički relikti podjednako se podsmevaju ministru koliko i umetnicima i stvaraocima kojima određuju porcije stvaralačkog zamaha. Ovi značajni trudbenici kulture predočili su svoju nezamenljivost kao tehnolozi kulturne vlasti, kao oni koji znaju kako upokojiti svaki nemir i neposlušnost, kako iskoristiti i po potrebi u blato baciti i najveća imena naše kulture, kako pripretiti, uceniti i zastrašiti. Koristeći se snagom pozicije organizatora i tumača pravila igre, oni oblikuju mistifikacije, dajući sebi na značaju i superiorizujući svoj položaj.
Buldožerska upornost i lukavost birokratske sile fascinira i konsternira kulturne stvaraoce, dovodeći ih u šizofrenu situaciju da im se pozivom u neku komisiju odaje počast, a iza njihovih leđa i u njihovo ime donose odluke zbog koji su omrznuti od svojih kolega i saradnika, a donosioci odluka iz senke i dalje ostaju nedodirnuti. Procedurama posle procedure, umetnicima se briše integritet, slabi volja i gasi inicijativa. Istrajnost u lažiranju pobednički je atribut ovih dugogodišnjih aparatčika, malih, nesamostalnih i opasnih potrošača slobode i kretaivnosti. Delujući bez neposrednih materijalnih dokaza i između promocije nominalne zakonitosti i odsustva organizovane kontrole, oni svoj svet uređuju kao veliku gradnju kojoj je suština „ugradnja“, bilo da je reč o crkvi ili pozorištu, otkupu knjiga ili umetničkih dela. Srbija je, zahvaljujući ovim tehnolozima truleži, neprekidno gradila zastarelu budućnost, dok su druge zemlje u okruženju svoju kulturu uspostavljale i prodavale kao novu prošlost.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.