Zastarevanje pravde

Ustav kaže da su svi građani jednaki pred zakonom. Slučaj bivšeg igumana fruškogorskog manastira Hopovo Ilariona (Jovana Mišića), dokazuje da ima jednakijih. Neažurnošću Opštinskog suda u Novom Sadu, njegov slučaj je – zastareo. Zla namera ili nepoznavanje zakona? Slučaj je od početka vođen po skraćenom postupku. Međutim, prva presuda doneta je 9. oktobra 2006 – pet godina nakon početka suđenja! Kako je moguće da sud, koji je personifikacija države, ne koristi svoja zakonska ovlašćenja? Verovatno zato što nije ni želeo. U odluci Vrhovnog suda od aprila ove godine navodi se da su učinjene bitne povrede postupka: optuženi i njegov advokat nisu dobijali pozive za glavni pretres, optuženi nije saslušan pred sudom, tako da nije dao svoju odbranu. Nije bilo novog suđenja, kako je to naložio Vrhovni sud, jer je krivično gonjenje zastarelo.
Jedina obaveza sudije je da sudi po zakonu. O ažurnosti i zakonitosti rada suda, odnosno sudija, stara se predsednik suda. Zakon je tu neumoljiv. Ipak, nema odgovora zašto predsednik Suda nije tražio objašnjenje od sudije. Ako je ova linija odgovornosti zatajila, nije kasno da se deluje post festum. Po zakonu, razrešenje neažurnog i nesavesnog sudije i predsednika mogu da traže ministar pravde, predsednik opštinskog suda, okružnog suda, Vrhovnog suda, ali i Nadzorni odbor Vrhovnog suda. Od pokretanja krivičnog postupka protiv Ilariona 2001. promenila su se trojica ministara, četiri predsednika Vrhovnog suda Srbije i ko zna koliko predsednika sudova. Niko od njih nije našao za shodno da upita kako je moguće da prva presuda u jednom krivičnom predmetu, po skraćenom postupku, bude pet godina od početka postupka.