Zašto je pravda na strani jačeg

povodi
Skica situacije: parkirali ste automobil na pogrešno mesto (potpuno nesmotreno, niste videli znak, vrata garaže… dakle, bez zle namere) i posle izvesnog vremena zatičete sve četiri gume krvnički isečene. Šok za svakoga, a naročito za jednu ženu. Zovete prijatelje, policiju, parking servis, šlep službu… Kao svaki civilizovan građanin prvo želite da prijavite slučaj razbojništva, prijavite sopstveni nemar i zatražite pomoć u rešavanju sada već zajedničkog problema i vas i stanara okolnih zgrada i, u krajnjoj liniji, ovog grada – sklanjanje auta koji nije u voznom stanju.
Zbog blizine mesta „zločina“, najlogičnija adresa je parking na Slaviji, gde se odvoze automobili koje je poneo „pauk“. U tim trenucima i „pauk“ vam izgleda kao spas. Tamo zatičete desetak policajaca u uniformi, kojima ispričate šta se desilo i molite za savet i pomoć. Odmahuju glavom, sležu ramenima: „Šta ćete… Gospoda iz centra.“ Objašnjavaju da ih je izvesni gospodin već zvao, ali da u tom trenutku nisu imali na raspolaganju „pauka“. Odlazite još zbunjeniji.
Poziv na 92 donosi još veće razočarenje. Ponovo objašnjavate situaciju, najpre operateru, pa dežurnom službeniku zaduženom za incidentnu teritoriju. Uzimaju vam podatke, lociraju vas, a vi sa ulice prosto vapite da želite da uradite sve po propisu, želite uviđaj, slikanje, zakonom predviđenu sankciju koju ste zaslužili, ali i zakonom predviđenu sankciju za primitivca koji vam je oštetio imovinu. „Sačekajte momenat.“ S nevericom držite mobilni telefon i slušate razgovor dva predstavnika reda i zakona: „Žiko, isečene gume gospođi… (pauza). Oćeš da izlaziš, a? (pauza, u pozadini nerazgovetni zvuci)… Ajde, Žiko, oćeš il nećeš, gospođa čeka…“ Na kraju vam se obraća „vaš“ dežurni i onako ortački vam objašnjava: „Gospođo, ma nema potrebe da mi dolazimo. Ako ste zvali šlep službu, oni će vam lepo doći, a vi sutra, ako baš hoćete, lepo dođite pa nam prijavite sve…“
Zatim počinje telefonsko ubeđivanje – u najmanju ruku čudno zvuči da se prijavljuje slučaj razbojništva „na neviđeno“. Valjda treba neko da slikama, izjavama ili čime već dokumentuje da se nešto zaista i desilo. Ali zaštitnik građana ima drugu logiku i uspeva da vas privoli da prekinete vezu i odložite apel za pomoć bar do sutra. Usput vas obaveštava da je slaba vajda od prijave ako nemate kasko osiguranje. „Pa vi i da to prijavite, pitanje je šta mi s tim možemo. Da ga nađemo nema šanse“, poslednji je savet od predstavnika države, sistema, zakona… Ne vredi ni novi pokušaj – prijatelj koji se konačno pojavljuje ne može da veruje da policija neće da dođe, pa zove i on. Ista ubeđivanja, isti rezultati.
Šlep služba i vulkanizer jedini su tog dana obavili svoj posao, uz „simboličnu“ naknadu od oko 14.000 dinara (šlepovanje u gradu – 1.888; četiri nove gume – 11.488 i balansiranje četiri točka skoro hiljadu dinara). Finansijski iscrpljeni, verovatno ćete odustati i od naknadne pravde, jer to podrazumeva odlazak u onu istu policiju i razgovor sa onim istim službenicima koji su vas gotovo ismejali. I naravno, treba da budete spremni na dodatni trošak – plaćanje kazne za nepropisno parkiranje. A onda probajte da dokažete krivca bez prethodno policijski obrađenog mesta incidenta. Ne vredi mnogo ni činjenica da je počinioca razbojništva bilo veoma lako utvrditi po registarskom broju automobila koji je i dalje bio parkiran, inače jedini blokiran u garaži. Ali kako to sad dokazati. Da li će razbojnik biti pronađen, a vama nadoknađena šteta – policajci su već odgovorili u telefonskom „nadmudrivanju“.
U iščekivanju žutog kamiona s oznakom AMSS, usput se uveravate i u „kvalitete“ društva u kojem živite. Nije beznačajno pomenuti da se ova neprilika dešava u nedelju od 14 do 18 sati. Od jedinog komšije, koji je bio dovoljno hrabar i solidaran da vam priđe u trenucima rešavanja nevolje, dobijate rekonstrukciju „događaja“. Razbojnik, inače stanovnik zgrade u kojoj je zakrčena garaža, prvo je pola sata „ležao“ na sireni, podigao ceo komšiluk na noge (reč je o maloj i mirnoj ulici u centru grada), zatim izašao iz kola i uz psovke isekao sve četiri gume „spornog“ automobila, ostavljajući za sobom rezove dugačke desetak centimetara. I to naočigled svoje žene i maloletne ćerke, ali i najmanje 20 svedoka, koji su se zanimali za neuobičajenu buku ispred svojih zgrada. Dolazak šlep službe ponovo diže na noge te iste komšije, koje ovoga puta dolaze na lice mesta i upućuju vam izraze sažaljenja, pogleda uprtog u točkove automobila koji se namešta na vučnu sajlu. Vrte glavom, cokću i zaključuju: „Baš ima budala u ovom gradu.“ Konspirativno vam šapuću da je „taj“ prilično nezgodan tip.
Da li onda treba da čudi njihovo ćutanje? Ili je baš to ćutanje od njega napravilo takvog nezgodnog tipa? Zašto bi neko rizikovao i pobunio se protiv bilo kojeg oblika nasilja ako uporno od države dobija poruke da pred zakonom ipak ima „jednakijih“? Da li sistem ohrabruje građane da pravdu preuzmu u svoje ruke? Da je „pauk“ radio – svako bi dobio ono što je zaslužio: neko satisfakciju da je kaznio prekršioca i pokazao da sistem štiti građane od onih koji krše zakon, a neko bi „popio“ pozamašnu kaznu zbog načinjenog prekršaja i ataka na propise ove države. Ovako, ispada da je pravda na strani jačeg i bezobraznijeg. Običan mali građanin ohrabren je da bude samo nemi posmatrač.