Dragi moji, kada čujete da je nešto (ili neko) VALIDNO (ili VALIDAN), onda pomislite da je to nešto vredno (ili da je taj vredan), tj. da nije nešto bezvredno (ili da nije taj bezvredan). Naravno da se tu ne misli samo na materijalnu vrednost. Kada kažemo da je neko „invalid“, to znači kontra od vredan, odnosno taj čovek je „bezvredan“. Da li iko ima pravo da kaže da neko nije vredan pažnje, poštovanja, humanijeg odnosa prema njemu „samo“ zbog činjenice da on zbog nečega što nije njegova volja, već bolest nije u mogućnosti da „odradi“ bilo psihički, bilo fizički određene radnje koje mogu da rade „validni“, tj. većina?

Ko je taj koji određuje šta je validno, a šta invalidno? Gde je ta granica? Da li to znači da ako sam ja u invalidskim kolicima, a više sam pametan, recimo, od nekog ko nije u invalidskim kolicima, da i ja njega zovem invalidom jer on u odnosu na mene u duševnom smislu jeste invalid, naravno po većinskom „kriterijumu“?

Da li to pak znači da osobe koje su niske, a koje ne mogu da dohvate nešto na rafu u prodavnici treba da tretiramo kao da su invalidi? Ili ljudi koji imaju više kilograma i da zbog toga ne mogu da budu brzi u obavljanju nekih radnji ili trčanju, da li su i oni invalidi? Da li su svi invalidi koji nisu po JUS-u, kako se to nekad zvalo?

Nažalost, i većina osoba sa hendikepom koristi tu ružnu i diskriminišuću reč i ne znajući da time sebe nipodaštavaju i daju „alibi“ navodno zdravoj većini da ih tako nazivaju. Pogrešno je osobe sa hendikepom zvati i osobe sa posebnim potrebama, jer koje su to „posebne“ potrebe koje „invalidi“ trebaju, a „validi“ ne? Hendikep je nešto što svi mi u manjoj ili veći meri posedujemo ili ćemo posedovati kada budemo ostarili, ugojili se… Zato je prava i socijalno-politički korektna reč jedino „osoba sa hendikepom“ ili „osoba sa invaliditetom“.

Nenad Mihailović, osoba sa hendikepom