Živeo Volt Dizni

Nataša B. Odalović Možda Srbija i tapka u mestu. Možda ovde, kad se svi naši blagdani sastave, tih toliko neradnih dana zbilja pokazuju kako se malo kome radi. Da ne ulazimo ovom prilikom u analizu koji su uzroci tome „lenjstvovanju“ – metafizički: slavenoserbska oblomovština, ili sociološki: apatija proizvedena mnogim i raznim drugim faktorima, tek ne smeta nama odviše da ne radimo ništa, ali… I kad sve stane, i kad sve u Srbiji obamre od „velikog dobra“ pa se jedva diše, jedno, bez obzira i na praznike i na (ne)prilike ne prestaje sa proizvodnjom. To su političke afere i aferice. I šta reći takvim našim političkim delatnicima do – aferim, bre, majstori! Ma možemo da se složimo oko čega god hoćete, i da je glupo bojkotovati izbore, bar toliko koliko i videti u njima svetlu budućnost koja nas čeka čim prođe 21. januar. Ma ajmo – ajde svi da tapšemo do sutra onima što obećavaju da ćemo biti bogati čim oni uzmu pare u svoje ruke, kao da dosad državni novci bejahu u nečijim drugim rukama, ili hajde da lijemo potoke dirljivih suza sa onima što se potresno kunu u ljude kojih više nema, a o čijim ubistvima samo saznajemo nove i nove detalje i spletke, ali kraja istragama, suđenjima i pravednih ishoda ne vidimo, a koga briga za to, majstori, a? Možemo i da, kao mnogi nadobudni i zaludni budalani, odaberemo svoje favorite, da ih obogotvorimo, u idole pretvorimo, pa da im se divimo, klanjamo, sve podvriskujući: „O povedi nas baš ti, zlatousti, u bolje dane, kaži nam šta da mislimo, koga da mrzimo, koga da ljubimo“, itd. Dakle, evo, pridružujem se, bez problema, opštem iznenadnom poletu da Srbiji bude bolje, jer život stvarno ne može da čeka, a budući da od nas zavisi, glavu gore i to odmah!! Međutim, dozvolite da upitam, još ponešto.

Ne znam da li ste brojali koliko je teških optužbi, na najvišem nivou, palo tokom ove kampanje? Niti su opovrgnute niti dokazane, neke se teško daju i pratiti, jer oni koji optužuju bivaju napadani od onih koji su do juče tvrdili to isto, oni koje optužuju, ili se navodno ludo zabavljaju i odgovaraju onako, po srpski, kontraoptužbama, ili prete tužbama od kojih nikad ništa ne bude. To se dešava kako u tabloidnim tako i tzv. ozbiljnim, i štampanim i elektronskim medijima. I nikog više ništa od svega toga ne zanima. A najbogatiji ljudi u Srbiji ili njihovi politički puleni upravo su ili ti koji primaju optužbe ili ti koji odgovaraju kontraoptužbama. Ima tu krupne ribe, ima somova, kečiga i štuka. I ajkule su tu negde, nedodirljive, gledaju i trljaju peraja (ruke), jer ko god izađe kao pobednik ili poraženi, ajkulama svejedno, one su dobre i izmirene sa svima. I tako protiče kampanja. Niko ne sme da pita ili niko neće da pita svoje pulene, iz najboljih namera bar, šta je istina a šta laž, od krupnih optužbi za kriminalne rabote kojima ih terete ljudi koji su im politički protivnici. Ali, zdušno propitkuju ljude koji se s punim pravom pitaju, „kako ću, čoveče, da glasam za ove za koje bih glasao, kad ništa ne objašnjavaju, kad ih ne razumem, a šta ću tek sutra kad sa ovima što ih optužuju uđu, naravno „za moje dobro“, u koaliciju ili vladu?“ Ne, stvarno, super je svaka saradnja i kohabitacija demokratskih snaga, ali valjda postoji neka elementarna pristojnost, da se prekine kohabitiranje u ćutanju o svemu tome o čemu na kašičicu, baš sasvim u mafijaškom fazonu, prete jedni drugima po državnim i drugim televizijama, i štampi, te da se jednom stvarno poštuje pravo birača da znaju sve. Ne mora se krenuti maksimalistički, dovoljno je i da nas bar poštede tih poluistina i kasnijih nagodbi, kad posle tri dana vidimo da se o izrečenim strahotama više i ne govori. Pojeo vuk magarca. Šta se onda u međuvremenu moglo desiti nego nagodba, i kako se onda neko uopšte usudi da građane javno sablažnjava skandaloznim optužbama od kojih posle odustane? Važan je, dakako, i kruh svagdašnji, i kompjuteri i bele šengenske vize, mada ni ševeningenske nisu zanemarljive, ali ne živi čovek samo o hlebu, zar ne? Ili, ako živi, što se onda političari oko svojih velikih brljotina valjaju u blatu pred publikom, što to ne rade nasamo? Slušajte, nismo deca. Narod stvarno zna najbolje. Ako, i koliko god izađe, dobro je. Ako narodu, običnim građanima, garant, nije muka od splačina koje se pred njima umesto tople kaše prosipaju, izaći će u širokom odzivu. Videćemo. Ipak, osim navedenih politički nedopustivih nepodopština, užasavam se, još i više, „elitnih“ glasnogovornika, zaduženih za pranja biografija i dodeljivanje znački za moralnu podobnost i pripadnost građanskim krugovima odabranih, koji bi, jer merkaju buduće fotelje, ministarske i druge, „konstruktivno“ apologetisale svetloj budućnosti koja nas u februaru čeka, (a u martu se navršavaju 4 godine od kada ubiše srpskog premijera u sred Beograda!), pa čak i da znaju da se na izborima kandiduju sve sami trboseci, secikese i trbuhozborci. Oni i onako posle neće preuzeti odgovornost što su nam takve preporučivali sa stranačkih tribina, ili svojih tekstova. šta su oni znali u šta će se sve izroditi, je li?!