Život u senci

 Iako se podaci prilično razmimoilaze, nekakvu utehu pruža činjenica da su razlike u vreme rasplamsavanja nacionalističkih strasti početkom devedesetih godina prošlog veka – kada su se brojem žrtava lideri obeju država poigravali u skladu sa svojim političkim ciljevima – bile još veće.

Ono što je važnije – uprkos skandalu koji je uoči komemoracije izazvao Vice Vukojević, donedavni sudija Ustavnog suda Hrvatske, rekavši da su Jasenovcem upravljali Jevreji – jeste da su predstavnici obe države naglasili da zločini ne smeju biti zaboravljeni, ali ni budućnost zapostavljena.

Dok je premijer Cvetkoviću Donjoj Gradini rekao da je Srbija „izabrala put mira na balkanskim prostorima“ i da postoji „iskonska potreba da se bolje razumemo i da učvršćujemo međusobne veze“, daleko veću pažnju javnosti u Srbiji i Hrvatskoj privukao je govor hrvatskog predsednika Stjepana Mesića.

Od jednog od grobara nekadašnje zajedničke države i borca za hrvatsku nezavisnost, Mesićse pred odlazak u penziju preobrazio u političara koji sebe pre svega predstavlja kao vodećeg hrvatskog antifašistu, a svoju domovinu kao državu sa antifašističkim korenima. U Jasenovcu je biranim rečima govorio o Josipu Brozu (dva dana ranije je u Maršalovom maniru rekao da su pobunjeni studenti u Hrvatskoj u pravu) i, nadahnut borbom partizana, naglasio da „osma neprijateljska ofanziva“, odnosno relativizovanje ustaških zločina, „neće proći“.

Još puno vode će proteći dok se Srbija i Hrvatska usaglase povodom bolnih istorijskih pitanja, ako se to ikada i dogodi. Ne treba biti ni naivan pa se nadati da ispada, poput Vukojevićevog, više neće biti. Ali, valja raditi na tome da život ne ostaje večito u senci prošlosti i skandala, kao što je ovaj put, u senci jasenovačke komemoracije, ostao susret Mesića i Tadića na energetskom samitu u Sofiji dan ranije, gde su se dvojica predsednika složila da postoji veliki privredni prostor za saradnju Srbije i Hrvatske – koji je od suštinskog značaja za njihove građane – godinama neiskorišćen.