Javni prevoz kao dušegupka 1Foto: Pixabay/Sakurayim

Čitateljka sam Danasa, mada je to suvišno reći pošto se Vama kao jednom od njegovih novinara obraćam. Sa zadovoljstvom čitam Vaše tekstove, koji su mi na različite načine bliski ? teme o kojima pišete, način na koji pišete, fotografije koje prate tekstove i Vaši stavovi koji sve to prožimaju.

U poslednjem dvobroju Danasa dotakli ste se, i ne samo dotakli, atmosfere koja vlada u sredstvima našeg javnog prevoza, lica u tim sredstvima, beznađa u njihovim razgovorima i veoma retkih osmeha.

Svemu tome dodala bih svoje svakodnevno opažanje, ako to sebi posle Vašeg teksta smem da dozvolim. Gradska vlast je pre nekoliko godina, ako me sećanje služi, objavila da su građani Beograda odlučili da svi tramvaji budu crveni, autobusi žuti, trolejbusi narandžasti. Odlučili su, verovatno, na isti način kao što su i sada odlučili da se stari most premesti u park, većinom od deset ispitanika, ili manje. Ali to je druga tema. Od te odluke o boji ništa nije ostalo.

Štaviše, ušarenili su sredstva javnog prevoza reklamama kao na seoskom panađuru, čak i one malo lepše „špance“. Te reklame protežu se preko svih prozora tako da niti spolja možete da vidite putnike, niti putnici mogu da vide kuda ih prevoz vodi. O turistima koji svuda u svetu imaju priliku da nove gradove posmatraju i kroz prozor prevoznih sredstava, da i ne govorim.

I to sve bi, možda ostalo u sferi estetike uslovljene komercijalnim razlozima da ne izaziva jedan mučan utisak, zbog kojeg ovo i pišem ? preda mnom se pomaljaju u tom posmatranju aveti iz prošlosti ? one dušegupke sa Starog sajmišta, o kojima sam samo čitala. Da li je onda taj izgled određen namerno, s ciljem da se ne vidimo, da ne vidimo, da ne dišemo i da samo očekujemo nekakav kraj o kojem ne odlučujemo.

Kada je Nin objavio poziv da se nacrta nešto za njegovu belu naslovnu stranu, pomislila sam da bi baš crtež ili slika sadašnjih dušegupki i pratećih likova bila jedna od mogućih ideja. Ali ne umem da crtam.

S velikim poštovanjem

Aleksandra Stanić