Margaritas ante porcos

Problem je u našem mentalitetu pod parolom „Samo da komšiji crkne krava“. Toksično je biti ljubomoran na druge. Znate, u redu je želeti nešto što neko drugi ima. Onda bi trebalo raditi na tome, da i mi to dobijemo. Ali ne, mi se ne bavimo sobom i svojim željama. Već ćemo učiniti sve, zbog straha od sopstvene nesposobnosti i neuspeha, da taj neko izgubi ono što ima. Jer zašto bi on imao više od nas? I to nije urođeno, to je naučeno onom opaskom „Šta će drugi reći?“.  Upravo je taj mentalitet ono što politički establišment besomučno koristi. Uzimaju vam penzije i plate, a vi ćutite. Jer nema veze što je vama uzeto 10 odsto, bitno je da je komšiji, dve kuće od vas, skinuto više. Jer, zašto je baš on, zaboga, stekao veću penziju od vaše? Živimo u društvu koje još uvek nije uspelo da prevaziđe kaste. Neumorno lepimo etikete jedni drugima. Kurva je ona sa kratkom suknjom i jakom šminkom. Sećate se onih prozivki od strane „intelektualne elite“ na račun glasača vladajuće koalicije? Krezuba masa. Kako samo smešno zvuči. Ista ta „intelektualna elita“ je zaboravila kakvu društvenu odgovornost diploma nosi. Hvalite se pozicijama, a ne shvatate težinu istih. Recimo da edukujete osobe na nižem stupnju obrazovanja. Da ne pravite razlike i klasifikacije na osnovu zvanja. Da ne omalavožavate druge, jer je to odlika najprimitivnijih. I dokle god ne naučimo elementarne stvari, mi nikada kao društvo nećemo ići u progres. Za početak, da naučimo da su nam potrebne institucije a ne pojedinac, da nam je potreban sistem a ne anarhičnost. 

Ali ovom kolumnom ne želim da se obratim vama. Margaritas ante porcos. Ljut sam. Obraćam se deci. 

Još kao mali sam shvatio koliko je tesna sredina u kojoj odrastam i koliko se razlikujem od nje. Znao sam toliko da se posvađam sa okolinom, da odlučim da je ne primećujem. To je otuđen život za jedno dete. Ali onda sam shvatio da vam samoća daje mogućnost izbora. Između toga da se osećate usamljeno, što vam može stvoriti brojne probleme, i slobodno. Odabrati ovo drugo i nije tako teško. Biti slobodan znači biti svoj.  

I to je ono što vam želim reći. Budite svoji. Nemojte da sputavate sebe. Da se povinujete mišljenju većine. Da budete ono što niste. Nemojte da lečite tuđe komplekse i dijagnoze. Da trčite za drugima i da im udovoljavate. Da prihvatate nešto što vam u potpunosti ne odgovara. Pitajte se samo da li vredi. Da li vredi da se prilagođavate. 

Život je kratak. Prosečan životni vek je oko 75 godina, jedna godina ima 365 dana, što znači da imamo oko 27. 375 dana života. Da li želite da ih provedete tako što ćete raditi na svoju štetu? Bićete nesrećni, a nemate vremena za to. 

Ne pristajte na kompromise. Često će vam govoriti da je za sve kriva vaša nesposobnost da napravite kompromise. Za neuspešne veze, za neprihvatanje od strane kolega ili okoline, za nesnalažljivost na poslu ili fakultetu. Ali, zapitajte se da li je zaista tako? Kompromis je prihvatanje tuđih zahteva na štetu vlastitih ciljeva i težnji. Sputavanjem bilo kog dela vaše ličnosti manje ćete voleti sebe. Ako ne volite sebe, nećete moći ni nekog drugog. Cenite druge ljude na osnovu svih njihovih vrlina i mana. Prihvatajte ih takvim kakvi jesu. Nemojte želeti da ih menjate. Bespotrebna su to posla. Međusobno se prožimajte, dopunjujte i menjajte. Ali se menjajte svojom voljom, a ne tuđom. U svoju korist, a ne na svoju štetu.

Kada društvo vrišti da to što radite nije dovoljno dobro, ako vi mislite da jeste, nastavite. Utišajte ih. Vi ste bitni. Vaš unutrašnji glas je bitan. Ne ubijajte ga. Ne dozvolite im da vas sputavaju. Ne dozvolite mediokritetima da pobede. Ne utapajte se u masu da biste bili prihvaćeni ili da biste bili deo sveta. Jer kalup je dosadan, a svet mali. Izgubićete svoj identitet. Borbom za jednakost izgubićete individualnost. Zato vas i molim, budite svoji. Jer sva lepota ovog dosadnog sveta su različitosti. 

Nemojte da radite ono što vam društvene norme nalažu. Počnite da istražujete i da ispitujete pitanje morala. Budite spremni da taj isti moral odbacite. Napravite hiljadu grešaka i nemojte se zbog njih kajati. Zaboravite na okolinu i na njeno mišljenje. Nemojte da živite u staklenom zvonu koje smo vam mi napravili. Jer život u kavezu je tesan, a u mraku bučan. Svet ostaje vama. Zato, nemojte pričati šta ćete učiniti, već pokažite šta ste napravili Izvadite nas iz proklete pećine. Budite svoji. Učite. Stvarajte. Sve ostalo će doći.