Nacija na bromazepamima

Prema podacima Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO) u Srbiji je 2018. izdato 3,2 miliona recepata “bromazepama”, “diazepama” i “lorazepama”, u narodu poznatijih kao lekovi za smirenje. Pored njih, izdato je 1,59 miliona recepata za antidepresive, a ukupan broj kupljenih kutija ovih lekova prelazi cifru od 5,5 miliona, prenosi Politika. Imajući u vidu da Srbija prema procenama ima 6 982 604 stanovnika, podaci o broju izdatih lekova zvuče zabrinjavajuće.

10.10. se obeležava kao Svetski dan mentalnog zdravlja, i svake godine, u cilju širenja svesti među građanima, u medijima i na društvenim mrežama možete čitati o važnosti vođenja računa o svom mentalnom zdravlju. Naravno, uz pregršt komentara kako je to u Srbiji tabu tema i kako bi trebalo o tome više da se govori. Složiću se sa konstatacijom da se o tome mora govoriti. Ali posle ovih statističkih saznanja i činjenice da nam je pola države na lekovima za smirenje, ne mislim da je tema tabu. Ujedno smatram i da je sjajno što toliko ljudi posećuje psihajtra i tema moje kolumne apsolutno nije osuđivanje bilo koga. I sam, redvno, idem na psihoterapije. Ali prosto, ne mogu da ne razmišljam o nekim stvarima.

Da li je život u Srbiji toliko težak? Da li je svakodnevnica postala neizdrživa? Da, sugurno da jeste. Život u Srbiji je prokleto težak. Misao života. Ali, šta nam se dogodilo? Kako smo tako lako digli ruke i odustali od svega? Zašto se nezadovoljstvo širi kao epidemija? Posmatram ljude oko sebe.   Nesrećne, pasivno-agresivne, bez osmeha i empatije. Entropija. Hodamo kao zombiji, udaramo jedni u druge, bez sposobnosti da kažemo “Izvini”.   Haotična masa sa samo jednim pitanjem “Kako da pobegnem odavde?”. I da, oni srećniji odlaze. Većina mojih drugara je otišla i na to sam se navikao. Prema podacima Srbiju mesečno napusti preko 4000 ljudi i ja, zaista, razumem zašto oni odlaze. Ali, šta se dešava sa nama koji ostajemo? Zašto biramo da budemo nesrećni? Gde su nestale nada da će biti bolje i volja da nešto promenimo?

Svima je jasno da okruženje u kome živimo nije ni blizu idealnog. Zašto se onda ne borimo da to popravimo? Lako je prebacivati krivicu sa jedne vlasti na drugu, ali sami smo ih birali, zato hajde da potražimo krivca u nama. Zapamtite, državu ne čini vlast, već njeni gradjani. Ja ne mogu da vam kažem kako bi trebalo da živite. Niti da utičem na vaše odluke. Moram vas pustiti da kroz životno iskustvo donesete sopstvene zaključke. Ali ono što mogu je da naučim da svoje negativnosti i frustracije ne projektujem na druge. Te male, induvidualne promene su one koje će pokrenuti promene na globalnom nivou. Prinudno prisiljavanje drugih neće doneti dobro. Moramo voditi sopstvenim primerom.

Ono što želim je da vam dam jedan savet. BEZ PREKE POTREBE I NA SVOJU RUKU ne uzimajte lekove. Čine nas tupima i ubijaju emocije. Zar nismo uz pomoć medija i sistema obrazovanja dovoljno otupeli? U redu, lepo je. Nema više tuge. Ali, nema ni radosti. Potiskivanjem lošeg, zaboravljamo i dobro. I znate šta se desi kada prestanete da ih pijete? Isto ono što se dešavalo i pre njih. Jer niste ništa rešili, niste napravili nikakve promene, niti ste doneli neku važnu životnu odluku. Samo ste, na određeno vreme, zaboravili na probleme. A oni nisu pobegli, čekaju vas iza ugla, na okupu. I kad se suočite sa njima i emocijama, koje su zbog ne tako davnog potiskivanja jače, vratićete se lekovima, koji će sve manje i manje delovati. Zbog nemogućnosti da se suočite sa realnim svetom, upadate u začarani krug. Kako živite svoj život je samo vaša stvar. Ali upamtite da su nam naša srca data samo jednom. Pre nego što postanemo svesni naše srce je istrošeno. Naterati sebe da ne osećamo ništa, samo da ne bismo osetili tugu, je pravi gubitak. Boli? Neka boli. Ne ubijajte to. Ubijanjem boli, ubijamo i radost koju smo osećali. A ne osećati ništa je depresija. Stanje mrtvila. Tuga nije toksična, mrtvilo (depresija) jeste. Zato, ne potiskujte. Morate da razvijete i proživite emocije do kraja. Tada ćete naučiti puno o sebi.

Morate da promenite sopstveni nivo svesti i da posmatrate kako vas drugi, svojom voljom, slede. Šta znači promena svesti? Znači otvaranje uma, odbacivanje dogmi, prihvatanje negativne kritike. Razumevanje okoline i onog što je suštinski bitno. Istraživanje, ljubav i nada da postoji mnogo više nego tu gde smo sada. To nije traženje utopije, verujem da ona ne postoji, već samo da naučimo kako kroz patnju da živimo. Da naučimo da nije sve crno ili belo, da postoji širok spektar boja izmedju. Zapamtite, smrt je placebo, život nije. Zato, hajde da menjamo. Hajde da opet budemo deca i da se igramo. Hajde da bojimo. Hajde da uživamo u sopstvenim razlikama i da konstruktivnim dijalogom pronalazimo rešenja koja nisu ni nasilna ni bolna. Hajde da naučimo da živimo slobodno. Ja vam ne mogu obećati da će  ikada biti bolje. Ali, na kraju, stvarno više nemamo šta da izgubimo.