Pošto sam dete „21. maja“, DMB-a, sa pažnjom sam pročitao sva tri teksta u listu Danas.
Bivši direktor Filip Grujić nije baš najjasnije i najpreciznije objasnio sve faze uspona i pada nekadašnjeg giganta. Onaj bezimeni je gomilom izlizanih fraza osuo drvlje i kamenje jer je to sada poželjno, da se zatrpa stvarnost koja nas pritiska i sa kojom nemamo snage da se suočimo.
Miša Brkić je u većini stvari u pravu, ali i njemu su se potkrale neke greške i netačni podaci, što me čudi, a koje bitno menjaju suštinu. Prvi miting na koji su radnici DMB-a veštom manipulacijom bili izvedeni pred Saveznu skupštinu bio je 3. oktobra 1988. god. Tada je Milošević na kraju svog huškačkog i uspaljivačkog govora rekao: „A sada svi na svoje radne zadatke!“ Direktor Grujić sa tim nema nikakve veze, i sam je bio zapanjen onim što se dogodilo.
Došle su „zdrave snage“ van fabrike koje su nahuškale radnike. Bio sam direktan svedok svega! Što reče tada jedan moj prijatelj i kolega koji je bio pred skupštinom: „Mi smo pred skupštinu otišli kao radnici a vratili smo se kao Srbi!“ Pogodak, tačno u sridu. A onda se točak ludila nezadrživo ubrzava i sve kreće u sunovrat. Inače, miting kada je Milošević „hapsio“ Vlasija bio je u februaru 1989. Tada su već radnici sami išli na miting, kao ovce na klanje.
Što se „21. maja“ tiče, u tom trenutku nije postojao nijedan ozbiljniji razlog za nezadovoljstvo i štrajkove. Sve celine, bivši OUR-i, stajali su vrlo dobro ili čak odlično. Fabrika auto-motora, oko 50% DMB-a, proizvodila je preko 200.000 motora godišnje za automobile Zastava. I mnogo motora i delova za FIAT.
Već su bili poodmakli pregovori da FAM i Auto-kuća postanu deo FIAT-a. Fabrika malolitražnih motora jedva je uspevala da zadovolji tražnju za motorima po licenci Lombardinija. Pumpe za navodnjavanje sa motorima LDA 450 išle su kao alva na severnoafričkom tržištu. Fabrika zupčanika i menjača nije imala ozbiljniju konkurenciju u SFRJ. Ugovor koji je bio sklopljen sa danskom fabrikom Droningen o proizvodnji prednjih mostova za kombajne obezbeđivao je decenijski posao i zaradu koja se merila stotinama miliona dolara. Fabrika ostale proizvodnje, Alatnica, pravila je najkomplikovanije i najsavršenije alate za ceo svet, od Kanade do Novog Zelanda! To nisu bili majstori već pravi virtuozi.
A šta tek reći za Fabriku namenske proizvodnje? Pored ogromne količine delova i komponenti za naše oružane snage, proizvodili su delove i za tako „beznačajne“ kompanije kao što su BOING, LOKID, MIRAŽ, DACO… Da, da i utiskivali njihov znak a da niko iz tih kompanija nije to proveravao. To je vrhunac majstorstva i poverenja! Auto-kuća, u kojoj sa lično radio, bila je ubedljivo najmoderniji i najkvalitetniji servis na Balkanu. Padali smo na nos od posla.
A onda je sve za kratko vreme urušeno. Što bi rekao NJegoš: „Za pravilo ludost proglasiše!“ Dok smo mi pokušavali da postanemo (veliko)Srbi, prošle su dve ili tri tehnološke revolucije pa je normalno da sada mašine koje su bile moderne 80-ih godina završe kao staro gvožđe.
Ovo nije nikakvo nostalgično lamentiranje već potpuna istina koja se vrlo lako može proveriti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
