Naprednjačka i revolucionarna diktatura – „sestre bliznakinje“

Lavoazje je bio hemičar, smatran je ocem moderne hemije a bio je jedan od 50.000 nevinih Francuza pobijenih u Jakobinskom teroru na osnovu dva zakona. Jednog, kojim su ukinute istrage i advokati, porotnici su morali da se zadovolje samo moralnim dokazima a sudija je imao dve opcije: sloboda ili smrt. I drugog, takozvanog Zakona o sumnjivcima, po kome je svako svakoga mogao da optuži da radi ili govori protiv Revolucije. Jakobinci su zaveli revolucionarni teror da bi ukinuli nejednakosti na osnovu bogatstva.

* Na vrata stana obućara Juliusa Baranovskog jedne julske noći 1937. godine pokucala su dva poručnika Narodnog komesarijata unutrašnjih poslova (NKVD) SSSR-a i uhapsila ga pod optužbom da je špijun. Revolucionarni sud ga je po kratkom postupku osudio na robiju i poslao u jedan sibirski gulag. NKVD je naslednik boljševičke tajne policije ČeKa (Sveruska vanredna komisija za borbu protiv kontrarevolucije, profiterstva i korupcije) koja je bez suđenja trpala u zatvor svi čije je privatno vlasništvo bilo veće od 10.000 rubalja.

* Mehaničar Čum Mej je do aprila 1978. godine živeo mirnim životom, a onda su mu jedan dan na vrata banuli Crveni Kmeri, uhapsili ga pod optužbom da je agent CIA. Revolucionarni sud ga je strpao u zloglasni zatvor Tuol Sleng. Crveni Kmeri predvođeni Pol Potom odmah po dolasku na vlast 1975. godine ukinuli su novac, banke i privatno vlasništvo, ispraznili gradove i državu pretvorili u radni logor, nastojeći da stvore novo socijalističko društvo. U najgorim zločinima u 20. veku više od 1,7 miliona ljudi u Kambodži ubijeno je ili je umrlo od gladi i iscrpljenosti.

* Foto-reporter Vili Reto ubijen je 26. januara 1983. godine u peruanskom selu Učuračaji. Revolucionarna radikalno komunistička organizacija Sendero Luminoso (Svetla putanja, osnivač Abamael Guzman, profesor filozofije Univerziteta u Limi) istovremeno je likvidirala još sedam novinara koji su došli u selo da istraže zločine „senderista“ nad civilnim stanovništvom. Tri meseca kasnije „Sendero Luminoso“ masakrirao je još 69 seljaka u selu Lučanamarka, sveteći se tako svima koji se nisu pridružili njihovom pokušaju preuzimanja vlasti u Peruu. Oštricu revolucionarne pravde osetilo je na svojoj koži najmanje 20.000 ljudi. Na meti bombaša ovog revolucionarnog pokreta, koji nije imao nikakvu podršku stanovništva, bile su i kompanije koje nisu htele da plate reket.

* Biznismen i bivši gradonačelnik Beograda Vlada Ilić uhapšen je odmah posle Drugog svetskog rata. Vojni revolucionarni sud izrekao mu je smrtnu kaznu a od pogubljenja ga je spasao engleski premijer Vinston Čerčil, pa je osuđen na deset godina robije. U presudama glavna Ilićeva krivica bila je što su njegove fabrike radile u ratu. Pravi razlog za osudu bila je odluka revolucionarnih vlasti da konfiskuju njegovu celokupnu imovinu (15 preduzeća u Srbiji i dva u Hrvatskoj. Ilićeva imovina 1930. godine bila je procenjena na 40 miliona dinara, rezervni fond na 65 miliona dinara i godišnja vrednost proizvodnje 250 miliona dinara).

Daleko bilo.

Bilo – ne ponovilo se.

Tako bi danas rekao svaki normalan građanin, sklon pravnoj državi i demokratskom uređenju.

Ali, ne lezi vraže.

Pre neki dan, u dva navrata u Danasu se pojavio svojevrsni „petit hommage“ , takoreći poziv na restauraciju revolucionarnog suda (i revolucionarne pravde), ključne institucije svih gorepomenutih zločina. Pogodilo se, nekako nezgodno, da se taj omaž pojavio na 101. godišnjicu osnivanja zloglasne tajne policije ČeKa, produžene izvršne ruke boljševičkog revolucionarnog suda. U prvom tekstu („Mirza i Davor – revolucionar“, Danas, 27. decembar 2018) obećava se sili zla koja pokorava građane u regionu da će joj „suditi, ne nezavisni, već revolucionarni sudovi“. U drugom tekstu („Vučiću će suditi revolucionarni sud“, Danas, 31. decembar 2018) ocenjuje se da je „pamet režima u Srbiji, koji je izgubio kompas, takva da će mu suditi revolucionarni a ne nezavisni sud“.

Bilo je prijatelja koji su mi sugerisali da se ne bakćem s političkim marginalcima. Nisam ih poslušao samo zato što su nekad neki građani Francuske, Rusije, Kambodže, Jugoslavije, Perua, Kine, Kube, Severne Koreje, Venecuele… takođe mislili da se ne treba baviti radikalnim levičarima jer su marginalci a onda su ti isti građani bili svedoci i žrtve najvećih terora u istoriji čovečanstva. U ime revolucionarne pravde.

Delim uverenje da je ionako krhka demokratija u Srbiji ozbiljno ugrožena od kada su naprednjaci 2012. godine preuzeli vlast, da već šest godina temeljno urušavaju institucije demokratskog društva i da je zakonodavna, sudska i izvršna vlast koncentrisana u rukama jedne ličnosti što odgovara modelu apsolutističke (diktatorske) vladavine.

Takvo stanje za većinu mislećih ljudi jeste zabrinjavajuće i sasvim je legitimno tragati za alternativama. Ali, alternativama u okviru demokratskih pravila igre a nikako revolucionarnim putem.

Ponekad razumem potrebu na političkoj pozornici za jakim rečima i zapaljivom retorikom zbog veličine i težine tiranije u kojoj živimo i zabrinutosti za budućnost države i društva. Ježim se, međutim, prizivanja revolucionarne pravde i revolucionarnih sudova kao modela uređenja postnaprednjačke Srbije za koji se veruje da je lek za rešavanje problema koji sada imamo. Jer, taj revolucionarni model nikad nije bio rešenje problema, nego problem „po sebi“. Svaki revolucionarni sud – jakobinski, boljševički, brozovski, polpotovski ili tipa „Svetle putanje“ – odveo bi Srbiju u političko varvarstvo. Revolucionarni sud, bar se tako pokazalo kroz svetsku i domaću istoriju, bio je alatka bezakonja. Suštinski, nema razlike između diktature jednog čoveka i diktature revolucionarne pravde koju u svoje ruke uzme grupa građana u ime klase ili dela stanovništva (seljaštvo, sankiloti, obespravljeni…). U ime koje to uzvišene vrednosti bi se opravdavalo uvođenje revolucionarnih sudova koji prečicom dolaze do pravde, a obično služe diktatorskim režimima da se u krvi (umesto na izborima) obračunaju s političkim neistomišljenicima?

Nestrpljenje da se otera naprednjačka vlast je veliko kao što su i štete koje ta vlast pravi velike. Ali, nestrpljenje ne bi smelo da bude izgovor za prizivanje revolucionarnog suda. Normalno je da je sud u demokratskoj državi nezavisan. Dopala mi se izjava političara koji kaže: „Nikada nisam ništa rekao protiv suda, jer sud je jedino mesto gde se sve može rešavati – u suprotnom, ostala bi ulica“. To je rekao Zoran Janković, (četvrti put izabrani) gradonačelnik LJubljane, protiv koga su politički protivnici pokrenuli 17 sporova a on dobio 13 (četiri su još aktivna). Sudstvo je treća grana (stub) svake demokratske vlasti i pravne države. I Srbija ako hoće da bude demokratska država, članica evropske porodice naroda, morala bi da poštuje evropske pravne i demokratske tekovine. Nedemokratska vladavina, kao „ljuta rana“ današnje Srbije, ne leči se revolucionarnim dosoljavanjem, prekim sudovima, vešalima, giljotinama. Pravda u rukama revolucionara ista je kao pravda u rukama naprednjaka, samo mnogo bučnija i krvavija. Oni koji obećavaju „bolje sutra“ s revolucionarnim sudovima nisu ništa bolji od ovih koji danas vladaju i kontrolišu sudove, na opšte zgražavanje evropskih prijatelja Srbije. Vučiću (ili bilo kom drugom visokom zvaničniku današnje vlasti) treba, ako postoje verodostojni dokazi, da sudi redovan nezavisni sud posle nezavisne istrage i uz prisustvo branilaca. Šta god da nezavisni sud utvrdi – nevinost ili krivicu – ta odluka će biti garant stabilnosti pravne države i vitalnosti demokratskih institucija u budućnosti.

Naprednjačka i revolucionarna diktatura su „sestre bliznakinje“, obe neguje prezir prema (nezavisnom) sudstvu i demokratiji. Na sreću građana i jedni i drugi pokazali su kakav im je demokratski potencijal pa bi im se na nekim sledećim izborima moglo reći – bilo, ne povratilo se. U međuvremenu treba čitati „Jedan dan Ivana Denisoviča“.

Autor je novinar