Na početku svog teksta pod naslovom „Mračno carstvo (neo)titoističkih laži“, Dragomir Anđelković piše: „Gospodin Dimitrijević ponavlja zvanične istorijsko-propagandne kovanice iz doba komunističkog totalitarizma“, ali nije naveo koje sam „zvanične istorijsko-propagande kovanice“ ponovio.
To uostalom i nije mogao jer tako nešto nisam uradio. Ali autor u nemogućnosti da ospori moje navode, već naslovom i početkom teksta pravi konstrukcije da bi me stigmatizovao, jer mu argumentovana polemika ne ide od ruke.
Iako sam autoru odgovorio zašto Kraljevina SHS nije bila proširena Srbija, i zašto prećutkuje relevantne izvore, a poziva se samo na Slobodana Jovanovića, on se i ovoga puta pozvao na njega. Inače, Jovanović je za vreme Drugog svetskog rata bio predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije u izbeglištvu u Londonu, kada se, između ostalog, založio da Dragoljub Mihailović za šest meseci bude unapređen od čina pukovnika do armijskog đenerala, da bude i vojni ministar i u njegovoj vladi, i da londonski radio 1942. objavljuje od Mihailovića dobijene spiskove lica koja se stavljaju pod slovo „Z“, ali ga kao predsednika jugoslovenske vlade nikada nije primio britanski premijer Vinston Čerčil, u Italiji sastao se sa maršalom Titom, te svog sina Randolfa poslao je kod njega u Jugoslaviju.
I u ovom drugom tekstu autor je ponovio što je naveo u prvom: „Posledice toga, pošto su komunisti – da ponovim – uz pomoć sovjetskih tenkova i britanskih geopolitičkih aranžmana preuzeli vlast – bile su sledeće: rasparčavanje srpskog prostora nakaradnim republičkim i pokrajinskim granicama, te administrativno proklamovanje novih nacija na račun srpske…“, bez navođenja ko je i kada izvršio to proklamovanje.
Na sve sam mu odgovorio, pa i da je bilo normalno da tada jedini narodnooslobodilački pokret u okupiranoj Jugoslaviji i Srbiji pod vođstvom maršala Tita, pomagan od saveznika i podržan od jugoslovenske vlade i kralja Petra II koji su se tada nalazili van zemlje, preuzme vlast do oslobođenja i prvih parlamentarnih izbora. Sada bih dodao da su jedinice sovjetske Crvene armije došle u Srbiju pre svega da na pravcu svog nastupanja zaštite svoj južni bok od nemačkih trupa koje su se povlačile iz Grčke preko Srbije. Sa Nemcima su se preko Sandžaka, odlazeći za Bosnu povlačili i Mihailovićevi četnici. Inače, pre nego što su trupe Trećeg ukrajinskog fronta prešle iz Bugarske u Srbiju, jedinice Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije su već bile oslobodile Valjevo i veći deo zapadne Srbije, kao i Gornji Milanovac, Aranđelovac, LJig, Lazarevac i deo Šumadije.
Još sam napisao i da bi autor trebalo da objasni čitaocima o kakvim se britanskim geopolitičkim aranžmanima radi, ali je odgovor autora izostao. Takođe sam napisao da „veštačko stvaranje novih nacija na račun srpske treba argumentovano dokazati, a ne ignorisati pripadnike tih nacija“. A autor mi je odgovorio sledeće: „Što se tiče dokaza – koje gospodin Dimitrijević traži – u prilog toga da su jugoslovenski boljševici stvarali nove nacije dovoljno je pogledati crnogorske zakone, udžbenike, dokumenta iz vremena pre ujedinjenja 1918. Jasno je da je većinsko stanovništvo Crne Gore oficijelno smatrano srpskim.“ A kojoj je naciji pripadalo stanovništvo koje nije smatrano za srpsko – crnogorskoj? I to je bilo pre sto godina, a druge „nove nacije“ nije pomenuo.
Crnu Goru nisu izmislili komunisti jer je i nju kao i Srbiju priznao za samostalne države Berlinski kongres. Čak je i Fjodor Mihajlovič Dostojevski pominjao i Srbe i Crnogorce i Srbiju i Crnu Goru u „Piščevom dnevniku“ 1876.
A pamfletsko pisanje kao „mračno carstvo (neo)titoističkih laži“, „boljševici“, „komunistički totalitarizam“, konstrukcije, nesklonost argumentovanoj polemici i difamiranje sagovornika svedoči o dignitetu istoričara Dragomira Anđelkovića. Pošto autor nije osporio moje navode, to dalju neargumentovanu polemiku smatram nepotrebnom.
* Autor je učesnik Drugog svetskog rata
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
